Šteta za ta vrata. Mogla su da budu muzejski eksponat, ali Biljana Vilimon nije dopustila da postanu nešto više od onoga što uistinu jesu: obična ulazna vrata. Posle temeljnog ribanja i premazivanja belom farbom, na njima sad samo oštro oko može da primeti obrise jedne od desetinu zabeleženih poruka, onu ispisanu debelim crnim flomasterom: "Biksi, volim te!" Pored ovog ljubavnog krika, sasvim sitnim slovima je bilo još napisano: "Udaćeš se kad-tad".

(NASTAVAK SA PRVE STRANE)

– Dok na ulazu u zgradu nije postavljen interfon, na vratima mog potkrovlja su ostavljali razne poruke, crtali srca, lepili fotografije – kaže naša poznata slikarka, autorka kultne televizijske emisije "Galerija tajni" i urednica časopisa "Jefimija". – Neke autore sam prepoznavala, a neke nisam. Toliko su vrata bila išarana da je to bilo skandalozno.

Obožavaoci lika Biljane Vilimon svojoj heroini često šalju i pisma. U njima je savetuju kako ona treba da izgleda, šta treba da obuče, čak i crtaju modele. Ima i onih koji kao od "Drage Savete..". traže pomoć, ali i lovu. Pored nežnih ljubavnih izjava, promakne i poneka pretnja. Ona im, međutim, ne pridaje značaj. Smatra ih neukusnim zezanjem. Zbog dahtača, onih koji umesto da se jave samo duvaju u slušalicu, uvela je dve telefonske linije. Jedna je za manijake, a druga (nije na informacijama) za prijatelje i poslovne partnere.

Voli provokaciju i ume ponekad da baci rukavicu, ali su retki muškarci koji znaju da odgovore na takav izazov. Kad je jednom oko ponoći završavala emisiju "Galerija tajni" u kojoj je nosila zlatne cipelice, rekla je: "Izgubila sam jednu cipelu. Ko je bude pronašao, neka mi je vrati". Posle nekoliko dana na vratima njenog stana se pojavio čovek s paketom umotanim u zlatan papir i sa velikom zlatnom mašnom. Otvorila ga je s nestrpljivom radoznalošću. Pred njenim očima se ukazala nova novcata zlatna "Polinijeva", ali samo leva, čizmica. Kao iz bajke. Tu se nalazilo i pisamce koje Biljana i danas čuva. Neznanac joj je, između ostalog, napisao kako je pronašao njenu cipelicu, odnosno čizmicu i sugerisao da može da je upotrebi za obračun sa svakim ko njenu "prelepu iskrenu vibraciju pokuša da svede na već viđeno". U potpisu je još stajalo: "Ako ova čizma ne paše, javite se na taj i taj telefon".

Odmah je okrenula zapisani broj. Počela je da muca dok se zahvaljivala. Najzad je pitala: "Kako da vam se odužim i otkupim tu drugu čizmicu?" Znala je da u ono vreme velike ekonomske krize te čizmice vrede čitavo bogatstvo. Bar petsto nemačkih maraka. Na to joj je neznanac mirno rekao: "Ne, ne možete da je otkupite. Možete samo da je dobijete i da zauvek znate da je jedna moja a druga vaša".

Posle se sve događalo kao u jeftinim romanima. Neznanac joj je prvo poslao i desnu čizmu, a onda je po Biljanu slao "bentlija" koji ju je vozio na ručkove i večere. On je u početku glumio šofera, a kad ga je "provalila", tvrdio je kako kola nisu njegova. Ispostavilo se da je taj zgodni zagonetni muškarac vlasnik jedne velike firme. Da se ne bi zaljubila, Biljana je počela da ga izbegava. Izgovarala se kako joj je telefonska sekretarica u kvaru i da zato ne dobija njegove poruke...Odmah joj je doskočio. Poslao joj je novu telefonsku sekretaricu i majstore da je instaliraju. Jednog dana galantni udvarač je odlepršao u Ameriku. Biljani je ostavio dirljivu oproštajnu poruku.

– U to vreme sam već imala čvrstu vezu koja i danas traje – kaže ona. – To me je sprečavalo da se igram. Postojale su te sitne iskrice koje su uspevale da me poremete, ponekad sam bila uzdrmana, ali nikad toliko da bih se te veze odrekla. Pare me nikad nisu fascinirale. Između emocija i novca, uvek sam birala ovo prvo. Ako je neko ko mi je prirastao srcu još i bogat, to samo može da bude plus. A kad bi čovek koga volim ostao bez para, to ne bi umanjilo moju ljubav. Muškarci, međutim, vole žene koje im se dive, koje hoće njihove pare. Veliki su pred njima zato što mogu da ih kupe, pokažu da imaju veliku lovu. Ni moja ćerka nije taj tip. Ona idealizuje ljubav i veruje u bajke.

Biljanina ćerka Aleksandra Janković ima dvadeset šest i po godina. Završila je filmsku, televizijsku i kompjutersku montažu u "Dunav filmu". Bavi se pisanjem, dizajnom i fotografijom. Dok njene drugarice imaju običaj da kažu Biljani: "Kevo, kad ćeš nas malo da prošetaš, pa da nas slikaju", ona svoju poznatu majku uvek zove imenom i ne voli javno da se pokazuje. Ako bi ih kojim slučajem i snimili zajedno na javnom mestu i to bilo objavljeno u nekom tabloidu, ispod fotografije je uvek pisalo: "Biljana Vilimon sa drugaricom ". Biljanu je to uvek vređalo, a Aleksandru zabavljalo.

– Aleksandra je potpuno različita od mene – veli Biljana. – Mene ljudi ne vole na prvo gledanje, a nju vole. Ubira simpatije svojim skromnim izgledom. Sve što nisam ja, to je ona. Liči na porodicu mog bivšeg muža. Što bi rekla moja pokojna svekrva: "Divno je što dete liči na nas ". I stvarno je lepo, jer su oni lepa porodica. Aleksandrin otac je bio najlepši muškarac, ne samo u ovom gradu, već i u zemlji. Bio je omiljen među ženama. Uvek su ga komentarisali kao sjajnog frajera. I ja to ćapih u nekom trenutku. Drago mi je što sa njim imam dete, jer nije svejedno kakvu decu rađamo.

Živo se seća kako je Aleksandra reagovala na njenu prvu naslovnu stranu. Baš u "Ilustrovanoj politici". Devojčica je tada imala četiri godine. Pokazujući prstićem jedno mesto na fotografiji, rekla je ovako: "Šteta što ja ovde nisam provirila, makar kao miš". Kasnije nikad nije htela da se u novinama pojavi sa majkom.

Biljana je inače bila dugo očekivano dete. Njeni roditelji, Stana i Dragoljub Panović Pane, dobili su je posle šest godina braka. Sasvim slučajno je rođena u Novom Pazaru. Majka jednostavno nije uspela da iz Raške dođe do Beograda. Tako je posle dve godine, opet slučajno u kraljevačkom porodilištu, na svet došao i njen brat Zoran zvani Backo.

– U rodnom mestu sam bila samo jednom u prolazu, dok u Rašku, gde još imam rođake, nisam otišla više od četrdeset godina – kaže Biljana. – Odrasla sam u Beogradu. Sve moje je ovde.

U razgovorima za novine Biljana je uvek pričala o obožavanom ujaku, pustolovnom Ratku Draževiću, svetskom zavodniku i čoveku od ogromnog uticaja. Jednom joj je Nebojša Pajkić zamerio: "Zašto nikad ne pominješ oca, nego samo ujaka. On je tako sjajan čovek?" Odgovorila mu je da govori o onima za koje je pitaju. Dragoljub Panović je bio dugogodišnji direktor "Avala filma", a pre toga "Filma 41", te direktor filma "Seobe".

– Ujak nije imao dece i vodio me je svuda sa sobom – priča Biljana. – Mnogo vremena sam s njim provodila. Vrlo rano sam vozila skupe sportske automobile, išla na relije. Volim sve što je voleo i moj ujak. Trke "Formule 1", kockarnice. S njim sam obišla sva mondenska mesta tako da mi u poslednjih trinaest – četrnaest godina ovde nisu nedostajala.

Zanimljivo je da uprkos svom atraktivnom izgledu Biljana nikad nije poželela da bude glumica. Tim pre što voli javnu scenu.

Razlog tome ona pronalazi baš u činjenici što je toliko mnogo glumaca uvek bilo oko nje. Od svetski poznatih s kojima se družio njen ujak – Brižit Bardo, Đina Lolobriđida, Klaudija Kardinale, Omar Šarif, Alen Delon, Džon Vejn, Džejn Fonda.., do slavnih domaćih lepotica Bebe Lončar, Olivere Vučo, Marije Bakse, Milje Vujanović… Te prijatelja njenog oca poput Aleksandra Saše Petrovića, Živka Nikolića, Gordana Mihića. Svi oni su obeležili njeno detinjstvo.

U Biljaninoj kući se veoma negovala ljubav prema slikarstvu. Ratko Dražević je prijateljevao sa Protićem, Ćelićem, Mićom Popovićem, sa Benzonom. Često je i otkupljivao njihove slike. Mnoge su čak dugo bile "zarobljene" u Americi gde je njen ujak od 1954 do 1958. bio kontraobaveštajac. Posle mnogo muke Biljana je nekako uspela da "izvuče" pomenuta dela muzejske vrednosti i donese ih u Beograd.

– Prvo sam počela da studiram filmsku i televizijsku scenografiju kod Žaka Kukića, a onda mi je Rajko Nikolić rekao: "Vi ste rođeni slikar. Kao dobar slikar bićete dobar scenograf, a kao dobar scenograf ne morate da budete dobar slikar". Kao izuzetno talentovanu odmah su me primili da treću godinu slikarstva. Diplomirala sam sa desetkom. Ubrzo sam i magistrirala na vitražu. Htela sam da ostanem na Akademiji i predajem studentima ali mi to nije dopušteno. Govorili su da sam suviše atraktivna za studente.

Za Petra Jankovića udala se posle četvorodnevnog poznanstva. Suvišno je prepričavati kakav je to bio šok za njenu porodicu. Naime, baš zbog opasnosti da će se zaljubiti u jednog čoveka, ujak je Biljanu iz Milana poslao za Beograd. Ali, ona je ovde u jednom društvu upoznala Petra, žestokog momka koji je, prema Biljaninim rečima, "imao dosije Interpola od poda do plafona". I on je tada samo svratio u Beograd na putu iz Francuske u Ameriku gde su mu živeli roditelji i sestra.

– Mislila sam da mene nikad niko neće zaprositi, jer delujem kao žena koja će uvek reći "ne". Ali, on je imao dovoljno iskustva, stariji je dvanaest godina od mene, i prišao mi je. Udala sam se iz inata ocu i ujaku. Na brzaka smo se venčali u Opštini Čukarica. Kad su moji saznali, samo što se nisu šlognuli. Ali, u našoj porodici se sve pravda i sve prašta. Niko ništa ružno nije rekao. Kao ni kasnije kad sam se slikala gola i pravila druge skandale.

Kasnije se Petar smirio i počeo da radi kao filmski producent. Vodili su atipičan život. Stalno su bili na putu između Čikaga, Beograda, Lugana, Koma, Milana, Đenove, Azurne obale… Sve je više ličilo na film nego na brak. Biljana je bila svesna da će to jednog dana morati da pukne. I njena porodica od samog početka nije volela Petra, tako da je ona stalno bila između dve vatre.

Razvela se posle deset godina. U to vreme doživela je i najteži udarac u životu. U trideset drugoj godini, iznenada, od droge je umro njen brat Backo. Neizmerna tuga za njim ni danas nije manja.

– Bila je to i prva lekcija o pogubnosti uzimanja droge mojoj Aleksandri koja je imala devet godina. Moji su tada preuzeli brigu o Aleksandri. Smatrali su da ona mora da ima dom, da se zna kad ustaje, doručkuje, ruča, večera, ide u školu. Sa mnom nije mogla da ima uredan život, jer sam morala da se vratim slikarstvu. Tada sam uzela dedino ime Vilimon za prezime. Zapravo to i jeste bilo prezime mog pradede po ocu koji se svojevremeno iz Poljske doselio u Crnu Goru. Ujak je smatrao i da ja karijeru moram da gradim napolju. Nisam ga poslušala. Radila sam ovde i dobila mnogo uglednih nagrada. Kasnije sam se ostvarila i na televiziji, kroz autorsku emisiju "Galerija tajni". Moja najveća pobeda je bila kad mi je Ratko pred smrt rekao: "Moram da ti kažem da si uspela".

Ivan Đurić s kojim je živela dve i po godine, zauzima posebno mestu u njenom srcu. Prvi put ga je videla na fotografiji u "Ninu" gde je imao intervju povodom svoje tek izašle knjige "Sumrak Vizantije". Ona koja je naučena da ne reaguje na ljude i nikad nije imala idola, izrezala je njegovu sliku i stavila je u svesku. Tokom jedne sitne bračne rasprave sa Petrom, slučajno je video taj isečak. "Ko ti je ovaj tip?", pitao je. A ona mu je prkosno odgovorila: "Ako jednom odem od tebe, to će biti zbog njega". Nije ni slutila da će Ivana upoznati posle dve godine, na izložbi slika Vlade Veličkovića u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti. Tada se već bila razvela. Kad se okrenula posle dugog posmatranja jedne slike, videla ga je iza svojih leđa. Ista scena se ponovila i sutradan u "Atrijumu" Nede Arnerić.

Ponosna je što ne pripada kategoriji žena talentovanih da se nekome nakače na vrat kako bi ih taj izdržavao.

– I antitalenat sam za udaju. Mislim da se nikad više neću udati. Ali, "pale" me bela venčanica i bidermajer. To, da ga zafrljačim tamo negde iza leđa. Maštam o tome. "Loži" me sam čin venčanja, obred u crkvi. Čak mnogo više u katoličkoj nego u pravoslavnoj. Međutim, koja je to budala koja će mene da venča? Ipak, moraću to da uradim, makar iznajmila mladoženju.

Zašto misli da baš niko ne bi poželeo da je odvede pred oltar? Poruke koje su razni ispisivali na njenim ulaznim vratima govore drugačije.

– Ja ne volim mlađe frajere – ističe. – Međutim, već sam u godinama kad su oni stariji suviše matori, dok su moji vršnjaci već oženjeni. Mogu samo da budem ljubavnica što nije neki status. To ne volim. Ako sam s nekim, ipak zavređujem da me taj i pokaže, a ne da služim za seks i kuću.

Zanimljivo je i da Biljana Vilimon nikad nije bila kod kozmetičara. Nema govora ni da se zatezala. Veliki je protivnik intervencija te vrste. Smatra da "baba ostaje baba, ma šta radila". Jednom joj je jedan doktor plastične hirurgije rekao: "Doći ćeš ti kod mene kad -tad", a ona mu je odbrusila: "Ako ja sa pedeset tri nisam došla da mi napumpaš usne i zategneš lice, sigurno je da neću doći ni sa šezdeset tri. Jedino da odlepim, pa da počnem da maštam da sam devojčica".

– Žene se igraju svojim zdravljem – tvrdi Biljana. – Usta napunjena silikonom izgledaju strašno. Kao da su ženu ose izujedale. Nijedan doktor sa onkološke klinike ne odobrava primenu silikona, kao što ne odobrava ni uzimanje hormona u klimaksu. Sve što je protiv prirode štetno je za zdravlje, a meni je bitnije zdravlje od lepote.