Друштво


Духовна
оаза

03 studenica

Пошавши у лов са својим племством, велики жупан Стефан Немања је, затечен бојама природе на заравни крај бистре речице Студенице сакривене високом боровом шумом, пожелео да на том месту сагради манастир. Његов син, монах Сава је у житију свога оца записао: “… било је ово место као пусто ловиште зверова.” Управо ту, међу природом и дивљим зверима поникао је крајем 12. века један од драгуља српског православља  – манастир Студеница, посвећен Успењу пресвете Богородице.

         Неколико година по окончању првобитних радова на изради манастира, жупан Стефан Немања је 1196. године отишао у манастир Хиландар и уступио престо свом сину Стефану Првовенчаном који је уједно преузео и бригу о задужбини оца. Недуго после тога, 1199. године, Стефан Немања је умро а његов трећи син, Сава Немањић је пренео очеве мошти у манастир Студеницу и тиме јој обезбедио статус Велике Лавре.

         Под Савиним старатељством, Студеница је постала политички, културни и духовни центар средњовековне Србије. У манастиру је написао Студенички типик којим је уредио правила монашког живота и који је касније постао основа за Устав Српске Православне Цркве. Сава је написао и Житије и Службу своме оцу и тако оставио писане изворе о духовном и монашком животу тога доба.

         Студеницу чине Црква Св. Богородице-добротворке, централна задужбина коју је Стефан Немања наменио себи за гробницу, зидана у мермеру, Краљева црква (Црква Св. Јоакима и Ане) по узору на византијска духовна ремек-дела чију највећу вредност представља невероватан живопис који прекрива све зидове, Црква Св. Николе, затим манастирска трпезарија са кухињом као и конаци, болница, игуманија и економија манастира.

         Студеница је и импозантан културно - уметнички споменик. Фасада Богородичине цркве је изграђена од белог мермера а изнутра је обложена туфом (врста вулканокластичних стена чији садржај може бити од фрагмената стакла, минерала или кристаластих стена). На изградњи су радили најбољи градитељи како са Истока тако и са Запада па је уочљива у архитектури. Комбинација византијског и романичког стила је изродила посебан стил познат као Рашка школа.

(Опширније у нашем штампаном издању)

Иван Гајин