Интервју


Нови закон против
старих навика

01 vesna stanojevic

У Србији је од давних дана на делу патријархат, стање у коме је мушкарац „глава“ куће, жена потцењена, без права гласа, а и онај који би пустила, то је само да каже „да“. Иако се то стање с временом мењало и стеге попуштале, чланци у црној хроници често нас подсете да смо још увек земља у којој се закон ретко поштује, а казне за злодела су мале, па су злочини према женама и деци све суровији и све учесталији. О ситуацији у којој се налазимо, и има ли излаза из ње, за „Илустровану Политику“ говорила је Весна Станојевић, координаторка Сигурне куће.

Жене су се у Србији технолошки описмениле, доступне су им разне друштвене мреже. Како објаснити мушкарцима у руралном делу Србије да није свако дописивање превара, да нису сви пријатељи љубавници? Како променити став о томе да је жена власништво мушкарца за кога се удала?

-За тако нешто потребна је генерална промена свести у друштву. И кад су у питању мушкарци и кад су, добрим делом, у питању жене. Зашто кажем жене? Жене које трпе то трпе и даље, мислећи да треба да трпе, да је то њихова улога и, нажалост, судбина да буду неко ко је грађанин другог реда, ко ће испуњавати жеље мушкарцима, ко ће да рађа, ради и да ћути и где се све оно што се дешава сматра дозвољеним. Тај модел патријархата  смо наследили и није до ове генерације или неке прошле, траје то вековима. Јако је тешко мењати свест људи и убедити било коју жену, која је одрасла са тим да треба „да се зна ко је у кући старији“, „ко коси, а ко воду носи“ и разне друге глупости, да то није њена улога и да она може све  да промени. Ипак не може тек тако да промени, јер у њеној глави је тако „записано“. Жена која је такво искуство наследила од своје мајке, баке, преноси га и на своју децу. Имамо проблем, јер и младе девојке тако мисле.  Најстрашније је што код тих младих парова у периоду забављања, девојке  прихватају моделе које су прихватале њихове мајке: да неко може да их удари, да их избаци напоље, да их избаци из кола, а да оне преко тога пређу и да се помире са насилником. Што је још горе, оне које трпе насиље током забављања, а има их колико хоћете, касније се и удају за те своје партнере мислећи да ће он да се промени. Морамо схватити да се ретко ко мења. Мислимо да ћемо променити мушкарца својом љубављу и да ће он схватити да смо ми добре, да волимо породицу. Неће се променити, јер и он има усвојен модел понашања из своје породице.

Да ли су и жене које васпитавају мушку децу на тај начин криве?

- Наравно да јесу јер те мушкарце је неко васпитавао. Нису они пали с Марса. Понели су то из своје породице. Ако је он у својој породици имао прилику да види како његов отац малтретира мајку, а она ћути и трпи и мири се, и он ће имати такав модел понашања, с једне стране. С друге стране, њега ће мајка тако да васпитава, што је најстрашније од свега. Ми сад имамо ситуацију да жена која је, такође, жртва насиља или је била жртва насиља, када се њен син ожени и дође до било каквих проблема, одмах окриви снаху.  То су такви модели понашања да просто некада не можете да верујете у којој мери се мешају, те исте мајке, у односе сина и снахе. У већини случајева им снахе не ваљају и оне су криве за све.

(Опширније у нашем штампаном издању)

Љ.З. Томић