Свет


Град на
седам брежуљака

06 lisabon

Одавно је већ објављено да се припремимо за слетање јер је куцнуо час за обавезно везивање појасева. Али ја, као по некој лудој навици, увек то радим последњи, чак некада и уз опомену лепих стјуардеса! Нешто ми није дало мира да се вежем на овом лету, али сигурно први у сваком авиону стављам свој фон на „флајт - мод“, док слушам музику, да не ометам радар. Доста дуго и довољно ниско смо прелетали тај мистични град, издељен на брежуљке, кровове и куће у бојама „Бенфике“, па ми навиру мисли:

„ ООО, да ли то пада авион, први и последњи пут у мом животу и то без најаве, само зато што ја нисам везан? Па морало је и то једном да се деси, зар не?“,  помислих.

 Да ли то мој латентни страх од летења тихо проговара у мени?! Неће бити да је страх, ја се не бојим летења, а ни пада авиона. “Па шта ће ми било шта, а камоли неки „додатни каиш“, када је Лисабон испод мене”- који увелико проговара из мог стомака, везујући и прикуцавајући ме за седиште својим појасом за уживање! Већ сам се заљубио у тренутку, још не крочивши у њега. После мог „неуспешног пада авиона“, омамљен утиском небеског усхићења, ја више не знам да ли слећем или „падам” на необични аеродром „Портела“, који се налази у ширем центру града...

Пењући се кроз непознате улице, лево па десно, тражећи адресу где ћу бити смештен, по пакленој врућини, мој вечити сапутник кофер и ја доста јако и дуго одзвањамо по квалитетној лисабонској калдрми. У тренутку мењам тежак и стројев летњи корак за поглед на грађевине у колонијалном и маварском стилу, прекривене азулежосима, специфичним и врло видљивим керамичким плочицама које су уклесане на већини  фасада португалске престонице. Хитам даље, а контуре као и ликови познатих Португалаца и живота уопште осликавају се као на текућој траци, једна за другом где почињу своју причу о дубокој и старој историји овог мало незаслужено заборављеног града. После извесног времена физички исцрпљен ипак налазим смештај, где ми поглед из спаваће собе говори да се налазим на тргу Largo Di Carmo, који је преплављен ресторанима и тавернама, са разрушеном готском катедралом при самом крају. Цео тај призор је део дела града који се зове Кијадо, старог трговачког и занатског стецишта некадашњег, а и садашњег Лисабона. Пењем се на Кијадо и са чувеним Фернандом Песоом изливеним у бронзи пијем свој први јутарњи еспресо.

(Опширније у нашем штампаном издању)

Бранислав Јоковић