Društvo


Dobro jutro,
majstorice

03 zena vozac gsp

Dva je sata. Napolju ledeno januarsko jutro, što bi narod rekao: „pucaju kosti“. Od hladnoće jedino više smeta tišina, ni pas da zalaje. Na autobuskoj stanici „Vidikovački venac“ Sanja Vujić vozač GSP-a (44) čeka kolege, privatne prevoznike, da je povezu do posla. Iako cupka s noge na nogu, na licu joj je osmeh, širok, iskren kao i sama Sanja. U ruci torba, na leđima ranac, njene „pinkle“ za rad.

- Nešto je od jutros zima, biće čupavo, samo da ne bude magle - pomalo zabrinuta izviruje da vidi kad će naići noćni. Noćni nailazi, na licu izraz olakšanja.

- Ovim idemo do Sajma, a tamo nas kupi naš autobus i vozi do pogona na Novom Beogradu – govori razdragano, toliko dobro raspoložena kao da nema ni jedan problem u životu, a ima. Ona je razvedena i majka je desetogodišnje Jelene, učenice četvrtog razreda, zbog koje je i počela da radi jutarnju „šihtu“ u GSP-u. Kako uspeva da bude i majka i domaćica i predani radnik, ni samoj nije jasno, zna samo da je jako naporno.

- Vozač sam od 1992. godine, prvo sam vozila kamion za privatnu firmu, a od 2000. sam u GSP-u. U početku sam bila raspoređena na tramvajske linije, a tek 2005. sam počela da vozim autobus. Izmenjala sam sve smene kako bih se uklopila sa detetom, prvo sa vrtićem, posle sa školom, na kraju sam shvatila da mi je ovako najbolje. Nisam mogla da podnesem Jelenin tužan pogled kad poslednja dođem u dnevni boravak, a niko mi ne veruje da ne mogu da stignem ranije – dok priča već stiže na Sajam i prelazi iz autobusa u autobus, vremena tek toliko da je ošine ledeni vetar sa Save. Gužve u saobraćaju nema, dok se vozači za prvi jutarnji polazak raspričaše, već stigoše u pogon na Novom Beogradu. Prijavljivanje na ulasku, uzimanje rasporeda i polazak ka parkingu, svakodnevna rutina. Sanjin autobus je poslednji u nizu, ona žuri, ima se podosta pešačiti, a treba ga na vreme upaliti, pregledati, sačekati da dostigne potrebnu temperaturu i tek onda krenuti.

(Opširnije u našem štampanom izdanju)

Zorica Dragojević