Društvo


Po šavovima i
za sitnice

02 nasilje

Nekada smo se hvalili da smo psihički zdrava nacija, da ratovi i stradanja ne ostavljaju traga na nama, da se podižemo kao Feniks iz pepela, te da bi drugi na našem mestu odavno bili po psihijatrijskim ustanovama. Ali, da li je baš tako? Biće da je istina potpuno drugačija.       Ipak, nismo od čelika. Pucamo za sitnice, živci su nam tanki, a fitilj kratak. Šta je posledica toga? Da li je kod nekoga reč o genetskom kodu, zbog čega je sramota obratiti se stručnjacima, a nije otići alternativcima, koja je to tačka pucanja u kojoj roditelj digne ruku na sopstveno dete, pitanja su koja sve češće postavljamo. Za „Ilustrovanu Politiku“ doktor socioloških nauka i pedagog Zlatko Nikolić odgonetnuo je samo delić tog, nama teško shvatljivog, ljudskog stanja - agresije.

Zašto roditelji dižu ruku na svoju decu, šta može biti okidač za takvo ponašanje?

         - Postoje dve kategorije takvih zlodela. Jedan je uobičajeniji za porodilje odmah nakon porođaja, takozvani postpartalni poremećaj i teško se dešava da čujete i vidite nešto kao slučaj u Štrpcu, kada je otac izbo novorođene blizance. To nije svojstveno muškarcima, jer oni ne mogu da pate od postpartalnih poremećaja. U psihijatriji je to poznato i zato se vodi računa o porodiljama. Ovo što se kasnije desi u jarosnom stanju, kao u slučaju kada je otac bacio bebu o pod, nešto je što se desi sa osobama koje su inače labilne, kako ih šira javnost poznaje. Reč je o ljudima koji imaju nizak prag tolerancije i koji vrlo brzo upadaju u jarosno stanje, kako bi ih opisali psiholozi.

Koja je pozadina toga, kakve su to osobe?

         - Prema psihoanalitičarima, to su osobe koje ne mogu u svom socijalizovanju da uspostave emocionalni, intelektualni i čulni kontakt sa drugima, pa onda druge doživljavaju kao objekte ometanja. Na objekat ometanja reaguje se bilo agresijom, bilo depresijom. Uglavnom je agresija najlakši oblik i zbog toga imate ovako surova ubistva. Napadaju da bi razorili objekat ometanja.

Ponovo pitanje: Zašto decu? Zašto ne supruge, majke, očeve?

         - Dete je slabo i ne može da se odbrani, lako ga je napasti jer ne pruža otpor. Ono može da plače dosta dugo, a roditelji bi trebalo da znaju šta taj plač znači. Neki to posmatraju kao ometanje, još ako je dete bolesno i ne mogu da mu pomognu, ono stvarno ometa njihov redovni život i rad, zato što je plakanje i uznemiravanje sasvim novo. Samo rođenje deteta je novi okvir za ponašanje. Dojučerašnji momak koji se oženio dobio je novu ulogu u kojoj je malo lošiji igrač.

(Opširnije u našem štampanom izdanju)

Lj.Z.Tomić