Feljton


Žaklina opisuje
ubistvo

05 feljton

Pisano je, snimani su filmovi, rađene kojekakve analize, ali ni jedna od tih priča nije ni prići onoj koju je ispričala Džonova supruga Žaklina. Ne čudi, jer sedela je pored supruga u kolima kada je ubijen. U nastavku serijala objavićemo samo deo iz knjige Barbare Liming :“Žaklina Buvije Kenedi Oonazis - Neispričana priča“ koja je kod nas objavljena 2014. godine.

         “Tokom duge zime koja je usledila, tokom usamljenih  noći za koje se činilo da se nikada neće završiti, budnih noći koje nikakva količina votke nije mogla da ublaži, Džeki je iznova oživljavala onaj delić vremena između prvog pucnja, koji je promašio kola, i drugog, koji je pogodio predsednika i teksaškog guvernera Džona Konalija. Te tri i po sekunde bile su za nju od presudne važnosti. U braku je od sebe stvorila pretorijansku gardu od jedne žene – protiv lekara, protiv političkih protivnika, protiv novinara, čak i protiv svih onih u Džekovom krugu koji su, po njenom mišljenju, mogli da mu naude. I zato je, stalno iznova, te zime 1963-64. premotavala taj delić vremena. Da je samo pogledala udesno – govorila je sebi – možda bi spasla muža. Da je  samo prepoznala zvuk prvog pucnja, mogla ga je na vreme povući nadole.

Džeki se sećala da joj se taj prvi pucanj, kad ga je čula, učinio samo kao nasumični prasak jednog od brojnih policijskih motocikala iz pratnje. Po jakom suncu, sedela je na zadnjem sedištu otvorenog ponoćno plavog kabrioleta “linkoln kontinental”, osmehivala se i mahala gomili sveta sa svoje leve strane. Na sebi je imala preciznu kopiju ružičastog Šanel kostima s marinskim reverima, i bele rukavice od jareće kože, zakopčane na ručnim zglobovima.  Džek, koji je sedeo kraj nje u limuzini, insistirao je  da ne stavlja naočari  za sunce kako bi narod Dalasa mogao da joj vidi lice. Crvene ruže, koje su joj prethodno uručili na aerodromu, ležale su na sedištu između nje i njenog muža.

(Opširnije u našem štampanom izdanju)

 

Ognjan Radulović