Intervju


Istorija je
prljava stvar

Dok u bioskopima gledamo najlepši “antidomaći” film “Ime Dobrica, prezime nepoznato” njegov reditelj, sin narodnog heroja Slobodana Penezića Krcuna, priča nam o svom uzbudljivom životu, o tri i po decenije provedene u Americi, kao i o razlozima zbog kojih se nikada nije bavio misterijom smrti ili ubistva svog oca
01 srdja penezic

Kada je slikarka Vesna Golubović predložila reditelju i scenaristi Srđi Peneziću da bi bilo dobro da konačno snimi neki film, odmah je  objasnila:”Ali, to treba da bude nešto pozitivno”!

         I tako – Srđa se prisetio jedne istinite priče iz Amerike o igraču golfa koji je pobednički ček sa turnira dao uplakanoj majci sa detetom koja se pojavila ispred njega. Rekla mu je da joj dete boluje od raka i da nema novca da ga leči. Samo što je žena otišla sa čekom, golfer je dobio zakasnelo upozorenje da je ta žena prevarant. A onda je usledilo nešto neobično – reakcija prevarenog sportiste: ”Pa to je najdivnija vest koju sam čuo! To znači da dete ne boluje od raka”!

         Divno i pozitivno se razvijalo sve u vezi sa pričom o dobrom Dobrici koja se dogradila na ovu anegdotu. Vesna je postala producent, njen suprug Slavko Štimac dobio je naslovnu ulogu u filmu “Ime Dobrica, prezime nepoznato”, a ta romantična komedija je osvojila gledaoce i nagrade na festivalima u Montrealu i Leskovcu. Sada je melem na dušu svima koji je pogledaju u bioskopima.

         - I mi smo prijatno iznenađeni kako je film dobro ispao- smeje se Penezić, koji za sebe kaže da je previše samouveren, dok sam ja stekao suprotan utisak tokom našeg tročasovnog druženja u jednoj prestoničkoj kafani – da je previše skroman. - Pisao sam scenario, znao sam da je dobar, ali me je iznenadilo kako se sve lepo sklopilo, kako su glumci razumeli šta treba da rade, jer ja sam uvek sebe smatrao dosta lošim rediteljem. Oduševljen sam talentom tih glumaca. Ne mogu da razumem da, recimo, Hanu Selimović ne zovu za svaki film i svaku predstavu koji se ovde rade.

         Za mnogo njih i za mnogo šta pun je hvale i razumevanja, a kritikuje jedino – sebe! Dok se svi čude kako je moguće da jedan reditelj svoj prvi pravi igrani film snimi tek u 64. godini života, njemu je sve to logično.

         - Suviše sam lenj i ne pišem previše, imam običaj da beležim neke ideje i one postoje decenijama. Još 1976. sam  doneo odluku da prestanem sa režijom jer za to nemam talenta. Bio sam ubeđen u to nakon jednog kratkog filma od dvadesetak minuta koji sam režirao za TV Beograd. Zove se “Tužna ispovest jednog filmskog junaka”, glavnu ulogu igrao je Irfan Mensur. Toliko mi se nije dopalo kako je to izgledalo, kako sam radio sa glumcima, kako je montirano i rekao sam “ovo nije za mene, od sada ću samo da pišem”. A opet, da sam postao književnik, bio bih od onih retkih koji su više dela napisali nego što su ih pročitali, što već za početak nije izgledalo dobro.

(Opširnije u našem štampanom izdanju)

 

Srđan JOKANOVIĆ Fotografije: Vladimir MARKOVIĆ