Intervju


Nema blagostanja i
dobrih primanja

Pravnik po obrazovanju, dugogodišnji poslanik, potpredsednik Srpskog pokreta obnove, književnik je čiji su aforizmi, priče i pesme prevedeni na više od dvadeset jezika i koji je za svoje stvaralaštvo dobio više od četrdeset priznanja. Kaže da je za humor i satiru saznao upravo preko našeg lista na koji je njegova porodica bila pretplaćena još dok su živeli u selu Jadranska Lešnica kod Loznice
01 cotric

Počeo je da piše aforizme kada je počeo i da se brije, u vreme Titove Jugoslavije, samoupravnog socijalizma „gvozdene ledi“ Milke Planinc, jedine socijalističke premijerke u 20. veku koja je vodila politiku „velike štednje“ zbog devizne nelikvidnosti zemlje. Deo svakodnevice bili su vožnja po sistemu par-nepar, bonovi za benzin, nestašica kafe, deterdženta, toalet papira... Tada je Aleksandar Čotrić (50) napisao svoj prvi aforizam: „Kafe nema ni za lek, ali nema ni lekova“.

Čega sada nema ni za lek?

         - Nema onoga što smo očekivali da će biti posle rušenja jednopartijskog sistema. Nema blagostanja i dobrih primanja i, što je najveći problem, nema posla. Što bi rekao kolega aforističar Slobodan Simić : „Nismo mi hteli ceo kapitalizam, nego samo njihove plate“. Očekivali smo da ćemo odmah da živimo kao u Americi i Nemačkoj i, kako se to nije desilo, usledilo je veliko razočaranje. Neko je to lepo formulisao: za vreme vladavine Slobodana Miloševića imali smo barem nadu da će biti bolje, a posle 5. oktobra se izgubila i ta nada.

Bliski susret sa policijskim inspektorima imali ste zbog dva aforizma: „Interesuje me kako je Slobodan Milošević došao iz Požarevca u Beograd, da li je pušten ili je pobegao“ i „Svi Srbi su živeli u jednoj državi sve dok Slobodan Milošević nije došao na tu ideju“. Da li su to bili i poslednji susreti sa uniformisanim licima?

            - Prvi informativni razgovor, kako su mi rekli, po zahtevu tužioca, bio je u policijskoj stanici u 29. novembra u martu '90,  pa u leto 1993. godine u Kneza Miloša zbog aforizama koje sam o Miloševiću objavio u „Srpskoj reči“. Bili su korektni, ali su mi savetovali da o tome ne pričam nikome. Ali, ja sam odmah posle razgovora održao konferenciju za novinare u Međunarodnom pres centru i onda je londonski „Tajm“, čuvena Desa Trevisan pisala o tome i  - više me  nisu dirali. Tako da je moj savet za takve slučajeve: javnost, odnosno mediji, najbolja su odbrana od svake vrste represije. Posle toga samo sam bio zabranjeni aforističar na RTS-u.

(Opširnije u našem štampanom izdanju)

MILICA STAMATOVIĆ Snimio: ŽELjKO SINOBAD