Intervju


Radojka je kruna
moje karijere

Prvakinja Pozorišta na Terazijama uvukla se pod kožu više od dvesta likova u pozorištu, na filmu i u televizijskim serijama. Za svoje „glumačke radove“ dobila je više od 25 priznanja, među kojima je i poslednje, Vukova nagrada od Kulturno-prosvetne zajednice Srbije. Slavna je, nema zbora, ali slava i posao joj nikad nisu bili iznad porodice: prvo njena dva sina, a potom i dve snaje i četiri unuke
01 lj stepanovic

Počelo je 1969. godine. Imala je samo šesnaest, a već deset godina nanizanog staža u čuvenoj dramskoj grupi Bate Miladinovića u Radio Beogradu. Dragoslav Lazić snimao je televizijsku seriju „Muzikanti“ i bio u potrazi za mlađom  glumicom koja bi igrala kafansku pevačicu. Ne baš tako mladom kao što je Ljiljana bila, ali dubok, prilično zreo glas i izrazita stasitost za te godine, „obrlatili su“ Lazića da baš tom devojčurku ponudi ulogu. 

- Naravno, oberučke sam prihvatila ponudu. Mada, danas, kad gledam tu seriju, čini mi se da sam bila dosta naivna  jer sam bila dete. Da bi bila autentična, uloga kafanska pevačice zahteva da glumica ima kafansko i životno iskustvo. Ipak, i sa šesnaest godina  dobro je to  izgledalo.

Da li je ta prva uloga presudila da se okrenete komadima sa igrom i pesmom, odnosno mjuziklu?

- Mada ja više volim svoj sadašnji glas, moja pokojna majka je govorila: „Bože, sine, kako ti je bio lep glas“. Tada sam bila mecosopran i u kasnijim godinama su mi nudili da snimam i ploče, kasete i kompakt–diskove. Sve takve ponude sam odbila, nisu me zanimale. Jer, na Akademiji je moja profesorka Ognjenka Milićević od mene pravila tragetkinju. Diplomirala sam sa Šekspirovom Ledi Magbet. Ali, kako sam se udala veoma mlada i još kao student rodila dete, bilo mi je mnogo važno da nađem posao. Kako sam praktično bila stipendista Pozorišta na Terazijama, bilo je logično da u njemu potražim uhlebljenje i to je opredelilo moj kasniji glumački put. Iako se tada u Pozorištu na Terazijama nisu radili mjuzikli, već operete i komedije, zavolela sam repertoar. Ja sam, naravno, igrala samo u komedijama. Izuzetak je jedna opereta, „Kneginja Čardaša“, ali tu nisam pevala nego izvodila dramske delove. Da li  je moja veza sa Pozorištem na Terazijama sudbina, ne znam, ali ne kajem se.

U životu ste posle razvoda svojim sinovima bili i otac i majka, što znači da ste u mnogim situacijama morali da se postavite kao muškarac. Tek jesenas doživeli ste da  u pozorišnoj predstavi „Beograd-Moskva“ u Vašem  matičnom pozorištu igrate muškarca, brkatog, robusnog, čak i drskog cvećara koji božanstvenim baritonom peva „Oči čornije“. Kako se osećate u muškoj koži?

- Uloga muškarca u predstavi „Beograd – Moskva“, koja je od januara ponovo na repertoaru,  faktički je  došla na moje insistiranje. Trebalo je da igram jednu staru Ruskinju koja prodaje cveće, a  ja sam insistirala da to bude jedan Ruja, još uvek držeći, sa brkovima. S obzirom na glas koji imam, nije mi bilo teško da ga spustim još za koji ton niže. Publika voli i taj lik i uvek se iznenadi kad na kraju predstave skinem brkove i pustim kosu.

(Opširnije u našem štampanom izdanju)

 

MILICA STAMATOVIĆ Snimio: ŽELjKO SINOBAD