КО И ЗАШТО УНИШТАВА ФУДБАЛ
Спорт на удару профита

Дванаест елитних европских клубова најавило је формирање новог такмичења затвореног типа за оне најбогатије. Ту лигу би чинило петнаест клубова оснивача и пет клубова који би позивницу за учешће добијали на основу учинка у претходној сезони, док би сами оснивачи имали привилегију да не могу да испадну.

Ипак после само 48 сати пројекат Европске суперлиге (ЕСЛ) доживео је потпуни суноврат, превасходно због шест енглеских клубова, који су се услед жестоког притиска јавности – навијача, бивших и садашњих играча, медија и стручњака, па чак и владе Велике Британије – повукли из такмичења.

На самом почетку 12 клубова оснивача је прихватило учешће у ЕСЛ: Милан, Атлетико Мадрид, Арсенал, Ливерпул, Челси, Барселона, Интер, Јувентус, Манчестер Јунајтед, Манчестер Сити, Реал Мадрид и Тотенхем.  Први председник ЕСЛ је Флорентино Перес, уједно и председник Реал Мадрида, најтрофејнијег тима Лиге шампиона.  Иза самог пројекта стоји америчка инвестициона банка ЏП Морган која би га подражала са невероватних пет милијарди евра, уз очекивања да би буџет такмичења премашио десет милијарди евра. Сами чланови оснивачи ЕСЛ би за потпис о учешћу добили  350 милиона евра, што је скоро три пута више од своте коју је прошлогодишњи освајач Лиге шампиона добио од тог Уефиног такмичења.

Према наводима самог Переса циљ је био да се привуче публика са свих континената и створи такмичење за које ће постојати интересовање на глобалном нивоу. Он такође сматра да  тренутна такмичења под окриљем Уефе не задовољавају интересе младих и нису довољно атрактивна да би била онолико финансијски исплатива колико то највећи европски клубови очекују. Истакао је и да је модел такмичења заснован на кошаркашким такмичењима попут Евролиге, где клубови у затвореном систему могу сами бити кројачи своје судбине.

Ругло и срамота

А насупрот њега стоји вишезначни отпор. Прво, отпор свих они који ово сматрају уништавањем традиције коју је европски фудбал чувао, затим отпор стварању још дубљег јаза између богатих и сиромашних, као и ставу да је онај богатији увек и бољи. Многи тренери, играчи и легенде европског фудбала брзо су се и гласно успротивили новоформираној европској лиги, а међу првима је био Гери Невил који је целу играчку каријеру проверо у Манчестер Јунајтеду, са њим освојио 20 трофеја и пет година носио капитенску траку.

– Ја сам навијач Манчестер Јунајтеда 40 година мог живота, али сам згађен, апсолутно згађен. Згађен сам Манчестер Јунајтедом и Ливерпулом на првом месту – рекао је Невил за Скај Њуз. – Ливерпулом, који каже да клуб чине људи. Манчестер Јунајтед има стогодишњу историју, направили су га радници и иде у лигу без такмичарског значаја, из које не може да буде избачен?! Ово је апсолутна срамота.

У низу оних који су се огласилили био је Рио Фердиданд који је дванаест година играо за Манчестер Јунајтед, а у играчкој каријери био је и капитен репрезентације Енглеске.

– Сматрам да је група која излази из Лиге шампиона започела рат против фудбала – изјавио је Фердинанд за портал БТ спорт. – Одлука је противна свему ономе што је фудбалски ДНК. Они отварају ексклузивну, затворену продавницу за моћнике у којој је једини и крајњи циљ – новац.  Богати ће бити још богатији, а остали не постоје и више нису у игри.

Ипак постоје и они великани који су у старту одбили учешће у оваквој лиги а најзвучнија имена међу њима су свакако Минхенски Бајерн и француски ПСЖ за које се веровало да ће бити међу 15 оснивача. Поред њих учешће су одбили и многи други европски клубови попут Севиље, Лиона, Борусије из Дортмунда, Лајпцига и Порта. А Уефа као кровна европска фудбалска организација кренула је у отворен рат са такозваних „12 одметника“ са залеђином како навијача тако и медија. Тако је Александер Чеферин, председник Уефе изјавио:

– Где је био Манчестер јунајтед у деценији пре нeго што је сер Алекс Фергусон ступио на сцену. Сећате ли се? Где је био Јувентус пре 15 година? Колико знам у Серији Б. Да су клубови који су доминирали европским фудбалом пре 30 или 40 година одлучили да праве Суперлигу, како би она изгледала? Били би ту Нотингем Форест, Астон Вила, Хамбург, Стеауа, Порто, ПСВ и Црвена звезда. То је био европски крем тада. То би била Суперлига. Али фудбал се мења. А неки то не разумеју. Виде само промене на банковним рачунима.

Шанса и за Давида

У прилог ставова Уефе иде и сасвим логично питање: зашто би се они богатији сматрали бољима и када је то уопште постао критеријум за било које фудбалско и уопште спортско такмичење? Из те перспективе занимљиво је сагледати резултате богатих „одметника“, попут Јувентуса који је последњих година из Лиге шампиона испадао од Лиона, Порта и Ајакса, а управо је председник Јувентуса, Андреа Ањели, један од главних заговорника ЕСЛ.

Да уопше није постојао било какав критеријум за нову Суперлигу, осим финансијске доминације над конкуренцијом, може се видети управо на примеру Ајакса, клуба који је четири пута дизао „ушати пехар“, два пута освојио Куп победника купова и једном Лигу Европе, а у ЕСЛ није позван.  Али јесу богати „одметници“ Манчестер сити, Арсенал и Тотенхем иако заједно немају ниједну титулу европског првака.

Сукоб Уефа и „одметника“ отишао је толико далеко да су се у њега укључилии и британски и италијански премијери, Борис Џонсон и Марио Драги који су подржали ставове Уефа. Најавом да ће оним играчима који буду играли у новоформираној лиги бити забрањено учешће на европским и светским превенствима за своје репрезетнације, Уефа је извршила притисак на фудбалске савезе земаља из којих „одметници“ долазе. С друге стране, према  наводима Блумберга, Уефа је у преговорима са британском инвестиционом компанијом „Centricus Asset Managment“ о позајмици од шест милијарди евра како би преуредила Лигу шампиона, повећала наградни фонд, и тако омела планове  ЕСЛ.

За Уефу ово је питање опстанка и останка на врху фудбалске пирамиде, а за просечног љубитеља фудбала ово је борба традиције и спортске културе против капитала, борба да у фудбалској будућности опстану окршаји Давида и Голијата у којима ће Давид увек имати своју шансу. Реч је о борби  да се раднички спорт врати на пут на коме је био, када је припадао народу, а са кога је одавно скренуо.

 

Пише Лазар Стаматовић