Kolumna


Gruvaju snežni
topovi

Priča o turističkom centru igrom slučaja pretvorila se u svojevrstan pohod večnom domu Josifa Pančića čiji zemni ostaci počivaju na najvišem vrhu
Aktuelno 468

Turistički poslenici su tome nadenuli ime ''sistem za osnežavanje''. Gosti Kopaonika to nazivaju jednostavno ''top''. A taj top pravi veštački sneg i razbacuje ga po skijaškim stazama. I prvi utisak gosta koji prošeta Kopaonikom jeste da na sve strane gruvaju topovi. Doduše, snežni.

Ima ih na desetine. I onih velikih, žutih, na točkovima i onih koji raspršuju bele pahulje iz vazduha. Jer, skijališna sezona na našoj najpopularnijoj planini nije počela kako su domaćini očekivali. Snega nema. Zapravo, ima ga, ali ne toliko da bi moglo da se kaže da sezona može bezbrižno da počne.

Svi medijski izveštaji na početku zimske sezone manje-više liče jedan na drugi. Tu su podaci o broju gostiju, pa odakle su stigli, a onda koliko im je kilometara staze na raspolaganju, koje sve žičare rade i, neizbežno, cene. Zato evo i tih nekoliko podataka da ne bude da se izdvajamo iz grupe. Dakle, na Kopaoniku ima više od 60 kilometara uređenih staza za alpsko i nordijsko skijanje. Ukupan kapacitet ski-centara je 34.000 skijaša na sat. Sistem ski-instalacija na Kopaoniku čine tri šestosedne žičare, sedam četvorosednih i dve dvosedne. Potom deset ski-liftova, dva vezna ski-lifta kao i pokretna traka. U ski-centru ima šest crnih (teških), devet crvenih (srednje teških) i 21 plava (laka)staza.

A cene. E, ko ide na Kopaonik zna da gore nema ništa jeftino. Bez četrdeset evra po osobi dnevno ne računajte. To je ako nađete prenoćište za petnaestak evra. Pa plus ski-pas i jelo i neko piće. Na hotelsku varijantu, na bazi polupansiona ne računajte ispod tri hiljade dinara. Pa naviše, svakako.

Ljubazna dama u kafiću u centru pruža vinsku kartu. Čaj - 150 dinara, espreso 160, kuvano vino 200, koka-kola 210, pivo 240, žestoka pića 210...

Toliko o cenama. Sad mala šetnja. Na jedinoj stazi koja je radila prvog dana zime, Karaman grebenu, nema gužve. Što će reći da gužve inače nema na Kopaoniku. Na parkiralištima ima mesta na pretek, u restoranima i kafićima tek po koji gost, a na nevelikoj pijaci samo tri tezge rade. Milan, tako reče da mu je ime, kaže da čak ni pečenicom koju nudi da probaju ne može da privuče mušterije. ''Ma ne mogu da ih ni tako privolim da se zadrže pored tezge'', jada se. Ne prolazi bolje ni devojka obučena u srednjovekovnu ratničku garderobu sa sve buzdovanom i mačem za pojasom koja poziva prolaznike da uđu u restoran.

Jedino mališane ne zanimaju ovi podaci. Ni koliko kilometara su duge staze, ni koliko žičara radi, ni kolike su cene. Ispod kafića ''Đoković'' uredno slušaju svoje instruktore skijanja, prave svoje prve skijaške korake. Kao pačići idu za simpatičnom damom na čijem prsluku piše ''instruktor''.

Stazom pored medveda od mermera, tu gde je baza policije, samuje spomenik Josifu Pančiću. Na njemu godina rođenja 1814. i smrti 1888. I na dnu ispisane njegove reči: ''Mislio sam Kopaonik potpuno da proučim, i eto ne stigoh, na vama, braćo, ostaje da dovršite što ja započeh.''

Rađa se ideja. Pa ove godine je 200 godina od rođenja našeg velikog naučnika. Zašto ova poseta Kopaoniku ne bi bila posvećena i Josifu Pančiću. Kako? Pa, pravac najviši vrh Kopaonika koji po njemu nosi ime - Pančićev vrh.

Staza iznad ''Mašinca'' nastavlja se do table na kojoj piše ''Nebeske stolice''. Još malo tim putem, pa prečicom, uzbrdo ka 1.976 metara visokom Suvom rudištu. Šiba vetar, nosi sneg, upadaju noge u nanose. Magla povremeno zaklanja vidik. Uzbrdicom lagano. I prilika je to da se ''obnovi gradivo'' o naučniku kome se ide na poklonjenje.

Rođen je 17. aprila 1814. u Ugrinima kod Bribira u Hrvatskoj. Lekar, botaničar, prvi predsednik Srpske kraljevske akademije. U Taru i Kopaonik je, kažu, bio zaljubljen. Kod sela Zaovine i Rastište na Tari 1875. otkrio je endemsku vrstu četinara koja je po njemu i ime dobila - Pančićeva omorika. A najviši vrh Kopaonika, kuda sam se zaputio, dobio je ime po Josifu.

Pauza, da se vazduh uzme. Blizu je Suvo rudište. Vidi se vrh kamenog obeliska visokog petnaest metara. Šiba vetar, ali još koji korak uzbrdo i tu je zaravan. Na obelisku planinarska markacija i broj 1976. Tolika je nadmorska visina. Nedaleko od njega tabla na kojoj piše ''zabranjen prilaz''.

Tu je Josif Pančić provodio dane istražujući i uživajući u pogledu. A pogled jeste nezaboravan. Kad se magla ukloni i sunce probije, puca pogled na sve strane. Srbija je na dlanu.

Gledajući od obeliska levo nadohvat ruke je najviši vrh Kopaonika. Pančićev vrh. To je cilj. I još jedno podsećanje. Odnosno još jedna okrugla godišnjica. Ove godine je 140 godina od kako je Pančić osnovao beogradsku Botaničku baštu. Bilo je to 1874. godine. Pančić je bio i njen prvi upravnik. Posle je Dunav pokazao ćud. Poplavio je čitav taj potes i bašta je stradala.

Zanet podsećanjem na velikog istraživača, gotovo se sudarih sa popriličnom tablom sa porukom ''dalje nećeš moći''. Ne, ne piše tako. Piše krupnim crvenim slovima da je prilaz, snimanje i osmatranje zabranjeno. Klasično upozorenje koje postavlja Vojska. Ispred su zgrade, antene, veliki okrugli rezervoar za vodu i na kraju, odnosno na vrhu - mauzolej.

Nedostaje još tih nekoliko stotina metara da se stigne do vrha Kopaonika, do najviše tačke - 2017. metara, ali upozorenje mora ozbiljno da se shvati. Pogled ka mauzoleju i opet podsećanje: Josif Pančić je umro 1888. godine u Beogradu s poslednjom željom da večno počiva na vrhu Kopaonika. Ta želja mu je konačno ispunjena, jula 1951. godine. Arhitekta Vladimir Vladisavljević projektovao je mauzolej, a planinari i Srpska akademija nauka i umetnosti pobrinuli su se da do novog i za sada večnog počinka budu preneti posmrtni ostaci velikog naučnika. I još jednu želju imao je Josif Pančić. Da ne počiva sam i ne u bilo kakvom sanduku. I ta želja mu je ispunjena. U kovčeg napravljen od Pančićeve omorike smešteni su posmrtni ostaci Josifa i njegove supruge Mileve i pohranjeni u mauzolej.

A, zašto se dalje ne može? Odnosno od kad. Od 1999. godine, posle pohoda ''Milosrdnog anđela'', koji je po Kopaoniku posejao kasetne bombe. Od tih zaostalih bombi nedavno su stradali naši oficiri....

Ne, nije to za ovu priču. Proći će i te nevolje, opet će se normalno moći na vrh.

 

 

 

Tekst i fotografije OGNjAN RADULOVIĆ