Kolumna


Put u Dolinu
nade (2)

Čežnja je verovatno bila još izrazitija, jer je znao da kao politički emigrant ne može da se vrati u Vršac. A tako je silno želeo da ode i sa sobom povede suprugu Đinu, kćerku Adrijanu i sina Serđa Juniora.
Put u dolinu nade

Motiv zašto je Nikola Vasin pobegao iz Jugoslavije u Ameriku graničio se sa mladalačkim buntom. O odlasku u obećanu zemlju maštao je od malih nogu, a kada mu je stigao poziv za služenje vojnog roka u JNA, preko noći je odlučio da ode iz Vršca. S obzirom na to da nije imao pasoš, bekstvo preko granice bio je jedini način. Poticao je iz trgovačke porodice koja je pre rata bila bogata, a posle su im komunisti oduzeli gotovo sve. Mali Nikola danima je slušao tihe psovke svog dede Radivoja i oca Živka, pa se mržnja prema „crvenima“ taložila. A kada mu je deda umro, on se na grobu zakleo da će mu povratiti sve oteto.

U porodici Vasin posle Radivojeve smrti strasti su se pomalo smirile. Otac Živko shvatio je da od gunđanja nema vajde i da moraju da nastave da žive  u novim okolnostima. Ni slutio nije da njegov najstariji sin Nikola ima nameru da ode u Ameriku. Poziv za JNA Nikoli je delovao kao šamar. Umesto da ode i odsluži svoje, on je, ne obavestivši nikog, pobegao u Italiju. Pre nego što će preći granicu, u Velikoj Gorici je ubacio pismo u poštansko sanduče adresirano na oca. Živko je dobio pismo kada je Nikola već bio u brodu za Ameriku.

Oduševljen Amerikom

Nikola Vasin je bio oduševljen Amerikom. I on je baš kao i Serđo Rosi došao prvo u Njujork, a potom se prebacio u Čikago. Dobio je status političkog izbeglice. U početku je hteo da se priključi brojnoj srpskoj emigraciji, ali mu je instinkt govorio da ode na drugu stranu i zaista počne život iz početka. Hteo je da se obogati. Otišao je u italijanski kvart. Radio je nekoliko sitnih poslova tek da bi se prehranio.

U jednom kafeu je upoznao Antonija. Sedeo je u društvu dvojice prijatelja. Nikola je prišao njihovom stolu noseći piće. Poslužio ih i krenuo nazad ka šanku. Krajičkom oka pogledao je kroz izlog pored kojeg je sedeo Antonio sa prijateljima. Video je automobil koji se zaustavlja, kako se otvara prozor i čoveka sa mašinkom uperenom u izlog. Shvatio je šta će se dogoditi. Munjevito se bacio na Antonija i oborio ga na pod. Istog trena začuo se rafal. Staklo izloga prštalo je na sve strane. Jedan od Antonijevih prijatelja bio je ranjen u ruku, a da Nikola nije oborio Antonija, on bi sigurno bio izrešetan.

Sutradan Antonio se vratio u kafe da zahvali Nikoli što mu je spasao život. Ponudio mu je i posao, da radi za njegovog oca. Kao što nije hteo da se priključi srpskoj emigraciji, tako nije hteo ni da pristupi mafiji. On je imao svoj san. Hteo je da postane bogati trgovac baš kao i njegov deda. Antonio je poštovao njegove snove. Dao mu je nešto novca i poslao ga da se javi Serđu Rosiju u „Lepu Italiju“. Tako su se Serđo Rosi i Nikola Vasin upoznali. Četiri godine kasnije Nikola Vasin je postao zet Serđa Rosija oženivši se njegovom kćerkom jedinicom Đinom.

Klaudija se svim silama protivila ovom braku iako je ljubav između pet godina mlađe Đine i Nikole bila očigledna i uz blagoslov glave porodice Serđa Rosija. On u Nikoli nije video samo zeta, već i neku vrstu zamene za sina koga nije imao. Od male prodavnice delikatesa, “Lepa Italija“ je prerasla u moderan veliki supermarket. Serđo je sa oduševljenjem prihvatio Nikolinu ideju da na drugom kraju italijanskog kvarta otvore još jedan identičan supermarket „Lepa Italija 2“. Nažalost, iznenadna smrt ih je omela da ostvare taj zajednički san.

Nostalgija sve jača

Na samrti, Nikola je obećao Serđu da će kad-tad ispuniti taj san. Da bi se u celoj priči odobrovoljila tvrdoglava Klaudija, momak rodom iz Vršca morao je da prihvati njen ultimatum i – promenio je veru. Iz pravoslavlja prešao je u katoličanstvo i sa Đinom se venčao u katoličkoj crkvi. Tu je i dobio novo ime Nikolo.  Ali, vratio joj je istom merom, naravno, uz podršku supruge i tasta – u kuću italijanske katoličke porodice uveo je slavu –slavio je Svetog Iliju!

Posle smrti Serđa Rosija, ceo posao je pao na Nikolina leđa. Ispostavilo se da je njegov tast bio u pravu, supermarket „Lepa Italija“ radio je još bolje nego ranije. Višak novca su štedeli za „Lepu Italiju 2“ pa su zato godišnje odmore uglavnom provodili u Sent Luisu. Nikola se nadao, ako sve bude u redu, već sledeće godine otvoriće novi supermarket a i ovo će biti poslednje letovanje kod Ana-Marije u Sent Luisu. To ga je hrabrilo i davalo mu snagu da istraje i nastavi dalje. Njegova sreća je tinjala kao tiha vatra, a jedino što ju je kvarilo bila je – nostalgija. Što je bio stariji, sve više ga je vukla rodna gruda, sve češće je sanjao roditelje, prijatelje, rodni grad, ravnu Vojvodinu.

Čežnja je verovatno bila još izrazitija, jer je znao da kao politički emigrant ne može da se vrati u Vršac. A tako je silno želeo da ode i sa sobom povede  suprugu Đinu, kćerku Adrijanu i sina Serđa Juniora. Da im pokaže svoj rodni grad, da ih upozna sa ostarelim roditeljima koji su ih jedino videli na slikama koje je slao. Čežnja i nostalgija pretvorile su se u noćnu moru.

- Samo da otvorim „Lepu Italiju 2“ i ja ću pronaći način kako da sa porodicom dođem u moj lepi Vršac – svake noći govorio je sam sebi Nikola Vasin.

Promašili državu

Po ustaljenoj praksi Nikola je bez zaustavljanja vozio sve do Springfilda, gde su obično pravili pauzu, jeli i napunili rezervoar „kadilaka“. Posle pola sata nastavljali bi put i nisu se zaustavljali sve do Sent Luisa. Tako je bilo i ovog puta. I sve je bilo u redu i po protokolu dok nisu na desetak kilometara od Springfilda naišli na podužu kolonu. Ubrzo su saznali da je reč o teškoj saobraćajnoj nesreći i da moraju da siđu na sporedni autoput da bi zaobišli prevrnuti kamion i nekoliko slupanih automobila u lančanom sudaru.

Skrenuli su  levo poštujući uputstva dežurnog policajca. Ovde je saobraćajna gužva bila manja, jer su se kolone automobila iz Springfilda podelile. Nisu prošli ni pet-šest kilometara, a ponovo ih je zaustavila signalizacija obaveštavajući ih da su trenutno radovi na putu. Đina je uzela autokartu da proveri koji je najbolji pravac da zaobiđu i ovu neplaniranu prepreku. Ako bi skrenuli desno, morali bi ići duže, a ako skrenu levo, išli bi pravo i ponovo bi se posle desetak kilometara mogli vratiti na stari autoput. Nikola je predložio da ne rizikuju, jer su već previše skrenuli sa pravog puta Springfild – Sen Luis i da skrenu desno u pravcu tog puta. No tašta je i ovog puta terala kontru i insistirala na skretanju levo.

Da bi je ućutkao, skrenuo je levo mada je primetio da većina vozila skreće desno. Pogotovo kamiondžije, a oni uvek znaju pravi put. Posle četiri kilometra naišli su na raskrsnicu. Stali su da pogledaju kartu. Većina automobila nastavila je pravo. Imena sva četiri grada na raskrsnici bila su im nepoznata, a najgore je bilo što ih uopšte nije na autokarti. Nastalo je bučno raspravljanje kojim putem da nastave.

Klaudija i njen ljubimac unuk Serđo Junior bili za to da se ponovo skrene levo. Đina je ćutala, a Nikola i kćerka Adrijana, koja je bila uvek na očevoj strani, bili su da se skrene desno. Opet su bili nadglasani i primorani da skrenu levo. Uzalud im je Nikola pokazivao na karti da ne samo što su previše otišli od glavnog puta već da su iz države Ilinois prešli u državu Indijanu i ako ovako nastave, uskoro će preći granicu i Kentakija. Tako se i dogodilo. Na putu gde je sve manje i manje bilo vozila naišli su na tablu „Dobro došli u Kentaki“. Po svim računicama, oni su odavno prošli, zaobilazeći okolnim putevima, cilj njihovog putovanja Sent Luis. Posle nekoliko kilometara ugledali su malu benzinsku pumpu i restoran.

Stali su da natoče gorivo, predahnu, osveže se i raspitaju se kako da se vrate na pravi put. Uputstvo vlasnika pumpe i restorana bilo je jednostavno. Na trećem kilometru od pumpe nalazi se raskrsnica i oni samo trebaju da skrenu desno. Najzad su svi odahnuli verujući da je njihovim mukama i lutanjima po lokalnim putevima došao kraj. I stvarno, na trećem kilometru našla se mala raskrsnica. Preciznije rečeno, put se račvao na dva dela. Jedan je vodio desno, a drugi nastavljao pravo. Na raskrsnici su bila ispisana imena dva gradića: Novi Grad (desno) i Stari Grad (pravo). Oko njih su bila sa desne strane prostrana polja kukuruza, a sa leve žita.

(Nastavak u sledećem broju)

Rajko Roki Dvizac