Kolumna


Put u Dolinu
nade (3)

Dvizac

Put je bio potpuno pust. Asfalt je goreo, a klima u kolima je prestala da radi. Nikola je ponovo zaustavio auto dvoumeći se šta da čini. Iznenada tišinu je prekinulo zujanje automobila koji je projurio pored njih. Bilo je to policijsko vozilo koje je nastavilo pravo ka Starom Gradu. Nikola je predložio da krenu za njim, da ga sustignu i pitaju policajce kako da se vrate na put za Sent Luis. Klaudija je, naravno, bila protiv. Više je volela da veruje pumpadžiji nego policiji. I, tako, beli „kadilak“ čikaških registracija skrenuo je desno u pravcu Novog Grada.

          Sami su se vozili na putu dva-tri kilometra, a Nikola kao iskusni vozač primetio je da put u laganom luku skreće ulevo. Ušli su u žitno polje. I sa jedne i sa druge strane bile su nepregledne površine žita. Ni jednog drveta, ni jednog vozila, ni jednog znaka, čak ni saobraćajnog. Samo žito, žito i žito. Od velike vrućine deca su postala nervozna, stalno su se svađala, gurala, psovala... Tašta nije zatvarala usta od žalopojki i negodovanja nemilosrdno svaljujući  svu krivicu na nesposobnog zeta koji ih je odvezao u ovu nedođiju od žita i prejakog avgustovskog sunca. Hrana im se sva rastopila i razgnjecala na vrelom suncu. Od pića je ostala samo jedna plastična flašica vode i jedna limenka piva koji su popili u jednom dahu.

Osveženje u šumi

          Nastavili su da se voze sve dalje i dalje, a svuda oko njih samo zrelo klasje žita, pust put i nesnosna vrućina. Odeća im je bila mokra od znoja, tela umorna i iscrpljena, a oči pune sunca i mora žita. Činilo im se kao da je njihov beli „kadilak“ usamljeno ostrvo u moru zlatnog žita. Nikola je gubio snagu, umor ga je sustigao, noge podrhtavale, a oči su mu se sklapale. Zato mu se činila fatamorgana kada je u daljini video izmaglicu od vrelog vazduha koje je ličila na šumu. No, što se više približavao ta izmaglica je sve više dobijala izgled prave, velike zelene šume.

          Komešanje u autu je bio znak da i ostali vide ono što mu se činilo kao šuma. I stvarno, nakon jednog kilometra, more zlatnog žita je naglo bilo presečeno zelenim travnatim tepihom dugim stotinak metara koji se nadovezao pravo na veliku hrastovu šumu. Uskoro su se zaustavili. Dočekala ih je debela hladovina i osvežavajući mirisi šume. Odmah pored puta bio je izvor bistre hladne vode. Istrčali su iz „kadilaka“ i pohrlili ka izvoru baš kao pustinjaci kada naiđu na oazu.

          Trebalo im je desetak minuta da se osveže i dođu sebi. Napunili su flaše svežom izvorskom vodom i onako umiveni, kao da su sa sebe zbacili ogrtače od vreline sunca, lagano krenuli napred. Čuo se cvrkut ptica, dva zeca su im pretrčala put, a jedan jelen je mirno stajao uz sam put i bez straha ih posmatrao kako prolaze šumom. Posle dva i po kilometra izašli su iz šume potpuno osveženi i čak dobro raspoloženi. Ušli su ponovo na zelenu poljanu, a put ih je vodio niz padinu. Jasno su videli mali starinski drveni most koji je preko rečice vodio ka gradiću.

          Sunce se polako smirilo lagano zalazeći negde u nepoznatoj daljini. Pred  mostom dočekala ih je drvena tabla sa starinskim natpisom „Dolina Nade“. Čim su prešli most, stotinak metara dalje stajao je novi natpis „Dobrodošli u Novi Grad“. Prašnjav beli „kadilak“ čikaške registracije zaustavio se pred omalenim starinskim hotelom od crvene opeke. Ljudi su ih dočekali sa osmehom, ljubazno ih pozdravljajući. Recepcioner ih je smestio u lepe, mirisne sobe. Predložio im je da se okupaju i presvuku, jer za pola sata je večera. Tako su i učinili.

           Večera je protekla u prijatnoj domaćinskoj atmosferi. Čak su se i smejali i šalili međusobno. Prvi put Klaudija nije nijednim gestom a kamoli komentarom bockala zeta. Po završetku obilne večere svi su se složili da prespavaju u ovom hotelu i tek sutradan, posle doručka, nastave put. Sve što su doživeli tokom ovog burnog dana smatrali su avanturom kojoj će se smejati kada najzad stignu u Sent Luis.

 

Banatski rizling

             Arijana i Serđo junior su ljubazno zamolili oca da ih pusti da malo procunjaju po gradu obećavajući da se neće daleko udaljavati i da će se brzo vratiti. Klaudija je pak odlučila da se povuče u svoju sobu i odmori od puta. Nikola i Đina su prihvatili predlog  mladog konobara da pređu na terasu i uživaju i tihoj letnjoj večeri. Ljetnja sparina nije se osećala. Lagani povetarac se pobrinuo da osveži vazduh. Nebo je bilo prekriveno hiljadama zvezda, iz okolnih vrtova mirisalo je tek zaliveno cveće. Konobar je doneo flašu belog vina za sto Nikole i Đine, naglasivši da je to na račun hotela i da se nada da će im se vino dopasti. Neprestano je bio tik uza njih stalno pazeći da im čaše ne budu prazne. Bili su pri kraju flaše kada su se iz skitnje vratili Arijana i Serđo junior. Porodica Rosi-Vasin je krenula u svoje sobe na spavanje.

                - Kako vam se dopalo naše vino, gospodine Vasin – pitao je konobar.

                    - Odlično je. Odavno nisam pio tako dobro belo vino – iskren je bio Nikola. - Niste mi rekli kako se zove, da znam da ga sledeći put naručim, a mislim i da bi se odlično prodavao i u mom supermarketu „Lepa Italija“.

                   - Banatski rizling!

                      Preumoran, dobro nahranjen i omamljen dobrim vinom, Nikola nije brzo reagovao. Tek kada je legao u krevet već u polusnu je prošaptao:

- Mora da se konobar šali sa mnom, otkud „banatski rizling“ usred Amerike?             Sutradan, dok je pio jutarnju kafu, setio se vina. Tražio je od konobara da mu donese flašu onog istog vina koje je pio sinoć. Ubrzo, pred njim je stajala rashlađena flaša original „banatskog rizlinga“ i sifon sode. Dok je zbunjeno zurio u flašu, pored njega su prošla dva starija gospodina. Jedan je pod miškom nosio novosadski „Dnevnik“,  a drugi beogradsku „Politiku“. Klimnuli su mu glavama u znak pozdrava i razgovetno, gotovo istovremeno, rekli na čistom srpskom jeziku „Dobro jutro, gospodine Vasin“.

          - Ako ne sanjam, onda se ovde nešto čudno događa. Čim popijem kafu, procunjaću malo po varoši. Ko zna šta ću sve otkriti?! U jedno sam već sada siguran, mi nismo slučajno zalutali ovde. Na koju god stranu da sam skrenuo, put bi me doveo u ovu čudnu varoš. Zašto?

Kao da je vreme stalo

              Nikola Vasin je bio ranoranilac. Pošto je završio doručak, svestan da članovi njegove porodice još spavaju, odlučio je da prošeta ovom malom, pitomom varošicom. Pažljivo je zagledao svaku kuću, svaki lokal, svaki detalj, ali ništa posebno nije mogao naći. Tipičan američki gradić sa srednjeg zapada. Besprekorno uredan, čist i miran. Jedinu razliku koju je sa lakoćom uočavao je da je Novi Grad bio pomalo staromodan. Kao da je vreme stalo u njemu. Ali, s obzirom da je dolazio iz grada kao što je Čikago, gde je sve vrilo od života 24 časa, ovaj sklad i tišina delovali su mu kao da se nalazi u banji za odmor od stresa. Automobili su bili staromodni, odeća na ljudima takođe, baš kao i kuće… Iako je bio stranac, meštani su mu se ljubazno i sa osmehom javljali. Od najstarijih do najmlađih. Gradić nije bio velik, možda 4.000 do 5.000 stanovnika pa ga je brzo obišao. Kada se već pomirio da mu je istraga bila uzaludna, prolazeći pored crkve, primetio je da iz nje izlazi njegove tašta Klaudija Rosi. Znao je za njenu sklonost da često ide u crkvu, ali mu je bilo čudno ne što je obišla crkvu u ovom nepoznatom gradiću, već što je otišla na groblje i na jedan od grobova stavila buket cveća. Hteo je da proveri čiji je to grob, ali ona ga je primetila i prišla mu.

             - I ti si, zete, krenuo u jutarnju šetnju. Tako i treba. Ako si završio šetnju, hajde da se vratimo u hotel. Možda su se naše spavalice probudile – rekla je ljubazno i na njegovo iznenađenje, uhvatila ga pod ruku. Prvi put od kada joj je postao zet!

                Bila je u pravu. Đina, Arijana i Serđo junior su sedeli za stolom i doručkovali. Njihov smeh dočekao ih je odmah na ulazu u restoran. Klaudija i Nikola su im se pridružili i naručili kafu. Pred kraj doručka, neočekivano uvek ćutljiva i pomirljiva, Đina je zamolila decu za tišinu:

          - Imam jedan predlog. Hajde da ostanemo ovde u ovom lepom i mirnom gradiću nekoliko dana. Da ovde provedemo odmor. Dok nam ne dosadi. A po povratku, svratićemo u Sent Luis kod tetka Ana-Marije i tako jednim udarcem „ubiti dve muve“.

                                                (Nastavak u sledećem broju)

Rajko Roki Dvizac