Kolumna


Put u Dolinu
Nade (4)

Dvizac 1   224

Za stolom je nastao tajac, ali ne zbog onoga što je ona predložila, već zato što je prvi put ona javno, jasno, glasno i pred svima rekla svoje, a ne tuđe, obično nametnuto mišljenje. Dok je čekala njihov odgovor, nije skidala osmeh sa lica. A onda, tišina je pukla kao čaša od kristala od – oduševljenja. Ispostavilo se da su svi imali istu želju, ali se niko nije usuđivao da to javno kaže.

          Dan su proveli po slobodnom nahođenju i volji. Deca su već pronašla nove prijatelje, Klaudija je otkrila neke zanimljive prodavnice i u njoj i nove prijateljice, a Nikola i Đina su ceo dan posvetili samo sebi. Kao da ponovo oživljavaju vreme udvaranja. Na večeru, Klaudija se pojavila sa novom frizurom i bez crnine koju nije skidala od smrti muža. Saopštila im je da neće večerati sa njima jer ide sa novim prijateljicama na „žensko veče bridža“. I Arijana i Serđo junior delovali su nekako naglašeno uredno, doterano,  sa urednim frizurama i u novoj svečanijoj garderobi.           Sedeli su ko na iglama dok najzad Arijana nije zamolila oca i majku da ih puste da izađu sa novim drugarima u obližnju kafe-poslastičarnicu gde je još radio džuboks. Posle kraće šetnje Nikola i Đina su se vratili u svoju sobu i dugo, dugo se ljubili, mazili i vodili ljubav. Iscrpljeni, zaspali su zagrljeni. Nisu imali pojma ni kada su se deca vratila ni Klaudija. Videli su se tek za doručkom. Svi su izgledali nekako sveže, mlađe, raspoloženije i ljubaznije sa gomilom finih manira. I drugi dan je prošao gotovo po istom scenariju sa izuzetkom što atmosfera i međusobni odnosi u porodici bili za nijansu bolji. Pa tako treći, četvrti, peti…

Kao rodni Vršac

          Osim tog neprekidnog porasta pozitivne energije i međusobnog uvažavanja, poštovanja pa i ljubavi koja se ogledala na svakom koraku, pri svakom postupku svakog od njih, Nikoli se činilo, a o tome je mudro ćutao, da mu Novi Grad sve više, iz dana u dan liči na njegov rodni Vršac. Naravno, iz vremena kada je on pobegao iz njega. Svakim novim danom pronalazio je po neki detalj iz svog detinjstva.

          Od srpskih novina i cigareta na obližnjem kiosku, preko bioskopa u kome se prikazivao kaubojac, ali titlovan na srpskom jeziku, pa do fijakera koji je jednog jutra prošao pored terase hotela na kojoj je sedeo,  a neodoljivo je podsećao na fijaker njegovog deda Radivoja. Kada ga je ugledao, odjednom mu je sinula suluda ideja. Pitao je fijakeristu da li bi mogao da provoza njega i Đinu i decu po varoši.

          – Zato sam i došao – sa osmehom je rekao fijakerista. Provozao ih je sve do kraja gradića na kojem su se nalazili vinogradi… Ma, Nikoli su bili isti baš kao u Vršcu. Konji koji su vukli fijaker su se zvali Riđan i Zelenko. Pogađate, isto kao omiljeni konji i deda Radivoja. Po povratku iz vinograda fijaker je stao ispred škole. Bila je potpuno ista kao i ona u koju je Nikola  išao u školu. Arijana i Serđo junior su tu sišli jer su ih u školskom dvorištu čekali drugari. Fijaker je nastavio dalje i stao do šetališta koje je bilo identično vršačkom korzou. Nazivi prodavnica su bili izmešani. Kao zbrka u glavi. Na nekim radnjama je pisalo engleskim jezikom, na nekim italijanskim, a na nekim srpskim jezikom i to – ćirilicom!  Jedini Đinin komentar je bio:

- Ovo je predivan gradić, kao da živimo u nekoj bajci.

          Nikola se nije usuđivao da joj kaže šta on sve vidi i da je pita da li i ona isto vidi što i on ili to on samo halucinira i mašta od silne nostalgije za rodnim gradom. Ni slutio nije da i ona, ali i svi ostali u porodici, od Arijane, Serđa juniora pa do Klaudije, na svoj način svojim očima vide ne ono što jeste, već ono što žele da tako bude. U svakom slučaju Novi Grad je bio nešto posebno. Mesto u kome se mešaju želje, snovi, stvarnost, nostalgija i mašta…

             Šestog dana Klaudija je pozvala pre doručka zeta Nikolu da joj pravi društvo,

da zajedno odu u crkvu. Ćutali su celim putem. Prošli su kroz ista crkvena vrata. Ona je ušla u katoličku, a on u pravoslavnu crkvu. Delio  ih je samo miris i dim tamjana. Zapalili su sveće, svako na svom oltaru, pomolili se Bogu i zajedno izašli kroz ista vrata. Od starice koja je sedela pored puteljka Klaudija je kupila dva buketa cveća. Uhvatila je zeta ispod ruke i krenula ka groblju. Kamena staza po sredini delila je katoličko i pravoslavno groblje. Bez reči, tašta je zetu dala jedan buket i blago mu rukom rekla da krene na drugu stranu.

          - Ne brini, noge će te same odvesti tamo gde treba – rekla mu je tiho. Poslušao ju je i ubrzo je stigao do porodične grobnice Vasinih. Iste kao u Vršcu. Video je porodično prezime, imena i godine umrlih deda-Radivoja, baka-Stojanke i oca Živka. Tu je bila i slika njegove majke Jovanke ali samo sa godinom rođenja, a ne i sa godinom smrti.

          - Da li to znači da mi je majka još živa – obradovao se Nikola. Nije brisao suze. Kvasile su buket šarenog cveća. Stajao je i plakao sve dok iz njegovih setnih očiju nije skliznula poslednja suza. A onda se tromim korakom vratio na stazu gde ga je mirno čekala nekada prgava a sada krhka i brižna tašta Klaudija.

          - Ono što si ti video tamo, to sam ja pronašla ovde na mojoj strani – rekla mu je.

 

Povratak u stvarnost

        O svemu ovom nisu rekli nikom ni reči. Čak ni među sobom nisu o tome govorili. Tuga doneta sa groblja istopila se kao mehur od sapunice pred radošću porodice.

– Svi znate da sutra krećemo. Zato se danas dobro zabavite i pozdravite sa prijateljima – upozorio je Nikola članove porodice.

          Veselo društvo je učinilo da potpuno zaborave sutrašnji odlazak – povratak u stvarnost, povratak u Čikago. Legli su tek pred zoru tako da kada su se probudili, spojili su doručak i ručak. Na kraju ručka, dok su čekali desert, Klaudija se nakašljala kao da želi da pročisti grlo i nešto važno saopšti. I, bilo je važno. Rekla im je da je odlučila da se ne vraća u Čikago. Da ostaje ovde dalje da živi. Kako će sama, pitali su i zašto ih sada odjednom napušta.

          Stolu je prišao sedi gospodin i predstavio se kao Đuzepe Manconi. Đinu je zamolio da mu da blagoslov, jer želi da se oženi njenom majkom. Naravno, pristala je uz burni aplauz i čestitke i dalje ne verujući da se sve ovo zaista događa, ali kada je konobar doneo umesto voćnog kupa veliku svadbenu tortu – sve je bilo jasno. Klaudija Rosi po drugi put se udala i postala Klaudija Manconi. Dok su se zet i tašta pozdravljali, ona mu je tiho šapnula na uvo da niko ne čuje njihovu tajnu:

- Ti si video grobnicu svoje porodice i sve ti je jasno. Majka ti je još živa i čeka te da se vratiš. Obećaj mi da ćeš iduće godine odvesti svoju porodicu u svoj rodni grad i ispuniti majčine molitve.

           Nikola je ćutke potvrdno klimnuo glavom.

– E, vidiš, a ja sam videla grobnicu moje porodice. Ne mogu se vratiti sa vama. Jer tamo se nalazi i moja slika sa mojim imenom pored mog voljenog Serđa. Shvatila sam da moram i da treba ovde da ostanem. Ja ne mogu da se vratim u Italiju, ali ti možeš u Srbiju. Komunistička Jugoslavija koja ti je branila da se vratiš na rodnu grudu više ne postoji. Zato, želim ti srećan put.

Samo ko veruje

           Poljubila ga je nežno, ne kao tašta zeta, već onako kako majka ljubi svoje čedo. Na recepciji, dok je plaćao račun, mladi konobar mu je na tečnom srpskom jeziku poklonio paket „banatskog rizlinga“:

- Drago mi je što ste bili ovde, što smo se upoznali. Nadam se da vam je bilo lepo i da ste mnogo toga naučili. Vama i vašoj porodici želim srećan put.

          - Hvala i vama. Zaista nam je bilo lepo. Možda dođemo i sledeće godine?!

          - Ne, nema više potrebe za to. Vi ste svoje snove ispunili. Nostalgija vas je dovela u Novi Grad. To čini samo onome ko u to veruje svim srcem i silno želi. Čak i kad biste pokušali, nikad ne bi ste mogli naći ovaj put. Putem u Dolinu Nade ide se samo jednom u životu.

          Kao od šale našli su put za Sent Luis. Zrelo žito je bilo pokošeno. Tetku Ana-Mariju nisu zatekli kod kuće. Nisu marili. Ostavili su joj šaljivu čestitku u poštanskom sandučetu, seli u beli „kadilak“ i krenuli kući u Čikago.

          - Znaš, tata – rekla je u toku vožnje kćerka Arijana. – Kad porastem, volela bih da postanem pisac. Mislim da imam dara za to. Mnogima u Novom Gradu su se svidele moje pesme.

          - A ja ću, kad porastem, da postanem trgovac isto kao i ti. Isto kao i moj deda Serđo i deda Radivoj. Porodična tradicija mora da se nastavi – samouveren je bio Serđo junior.

           - Sin je u pravu. Ali dok on ne poraste, neko mora da vodi „Lepu Italiju“. A to ću biti ja – rekla je mama Đina. – Nikola ima preča posla, da dobro razradi naš novi supermarket „Lepu Italiju 2“ koju moramo da razradimo do Božića. A ti, mužu, imaš li ti neku želju, neki cilj?

            - A ja ću vas sve troje voditi u Vršac u Srbiju… Tamo Božić i Nova godina kasne nekoliko dana… Namerno… Da bismo imali vremena da stignemo da ponovo kitimo jelku.

 

                                                                                                Kraj

                                         

Rajko Roki Dvizac