Приповетка Хајнриха фон Клајста „Михаел Колхас“, коју је написао с почетка 19. века о догађајима који су се десили у данашњој Немачкој три века раније, увек је актуелна. Посебно сада. Када друштво не мари за појединца, подсмева се његовој немоћи и његовом поштењу, онда постоје два излаза: да појединац ћути и трпи или да се побуни. Ако се бес скупља, побуна понекад може изгледати неразумно, опасно и трагично.
Војин Ћетковић бриљира у комаду. Носи на својим плећима целокупну причу, сценографију, партнере и пажњу публике. Они који глумца више познају из бројних телевизијских серија у којима игра, вероватно никада не би очекивали овакву физичку и духовну махниту разиграност којом нам је дочарао једну тешку судбину. Пред једно од првих извођења након премијере разговарали смо о сложеним животним и професионалним питањима са којима нас суочава ова представа.
У галерији ликова које сте играли протекле три деценије где стављате Михаела Колхаса?
– Ставио бих га апсолутно у време у коме живим, баш у ову секунду. Мислим да сам имао срећу да су ми се у неким преломним тренуцима, животним и пословним, поклапале и неке улоге. По таквим случајностима памтим и те периоде у животу и улоге које сам тада играо. То ми се десило и сада. Када сам први пут узео приповетку у руке, мислим да сам је једно десет пута бацао у зид. Толико ме је иритирала количина неправде која се чини том човеку. Онда смо дошли на прве пробе и обрађивали ту тему и текст уз велику помоћ драматурга Федора Шилија и редитеља Бориса Лијешевића. Постоји тридесетак различитих позоришних адаптација те приче и све сам их прочитао како бих могао активно да учествујем у настанку ове наше, од дијалога до стихова.
Нагомилане неправде
Које су друге улоге које су Вам стигле у неком „одсудном“ животном тренутку?
– Пре свих „Отело“, па и „Проклета авлија“, као и неки филмови и ТВ серије. То су тренуци када дођем до раскрснице и мислим се у ком правцу да кренем и онда ми стигне улога која ме поведе тамо где треба, у правом тренутку, баш за године живота које имам и ситуацију у којој се налазим. Такав је и „Колхас“ и зато сам толико емотивно приступио теми која ме се тиче.
Играли сте више пута до сада насловне улоге појединих представа, не само Отела, већ и Дон Жуана или Дон Крста, можда још неке, али тек са Колхасом сте схватили која је разлика између главне и насловне улоге, како сте рекли медијима уочи премијере ове представе?
Да, један колега ми је рекао „било би дивно да ниси имао оптерећење насловне улоге“! Зачудио сам се, а он ми је објаснио да главна и насловна улога нису исто, јер ако у таквој врсти комада немаш насловног јунака, ти немаш представу. И у праву је.
Колико знате немачку књижевност и драме, она није много заступљена у светским позориштима?
– У овом позоришту смо већ радили Клајстову представу „Разбијени крчаг“ и била је успешна, ја сам тада нешто друго радио, али пошто је мој драги пријатељ Небојша Глоговац ту имао улогу, пратио сам све што се дешава са том представом. Ја заиста нисам мнного радио немачке писце, иако се Гете и Брехт читају и вежбају на академији, а читао сам њихову литературу, углавном оно што је било везано за обавезну литературу током школовања. Аустријанце јесам радио, рецимо релативно недавно Шницлерову грађанску драму „Широка земља“.
Ту драму нисте бацали у зид, за разлику од „Колхаса“. Које су то свакодневне неправде које доживљавате, како сте рекли раније, и које подсећају на Колхасову ситуацију?
– То су нагомилане неправде у већини нас и људи пуцају по шавовима за мале ствари, због ситница се дешавају трагедије. У целом свету, не само код нас, ово време носи велику количини неправде и сасвим је актуелно питање које Клајствова прича поставља – треба ли појединац да узима правду у своје руке или је борба за правду колективна ствар? У једном ранијем разговору са неколико пријатеља, од којих су неки сценаристи, предложили су ми да је време да играм човека који се сам бори за правду, осветника који учини што је до њега како би истерао правду.
Верујем у достижну правду
Да ли је Михаел Колхас претерао у истеривању правде?
– Његова прича је превише крвава, толико невиних људи побије, толико села спали да би дошао до онога ко му је скривио неправду, али не мислим да треба да му судимо ми. Ја верујем у истину и правду, макар била спора, а достижна. На крају, не бих се бавио позориштем да није тако.
Колхас је полудео зато што су га локални властодршци преварили и отели му два коња на име пореза који не постоји. Вама, верујем, коње нико није дирао, али са којим се то свакодневним неправдама суочавате?
– Првих месец дана смо почињали пробе тако што станемо у круг и свако исприча нешто из свог живота што је доживео као неправду или да из онога што читамо нађемо паралелу са савременим добом. Био сам у шоку када смо се присетили ситуација на које смо чак и заборавили. Сетио сам се колико су нас завлачили када смо Никола Ђуричко и ја давно тражили неке кредите за станове, малтретирали нас и на крају ништа. Али нисам постао Колхас.
Увек му се враћамо: шта у његовим поступцима разумете, а шта не?
– Разумем оно што каже један мој колега када му се све накупи. Онда каже: “Е, па неће моћи!“. Дубоко у себи смо сви осветници на овај или онај начин, сви желимо да у неком тренутку станемо, гласно рикнемо и целом свету кажемо шта нам је на души, да бурно реагујемо и да свако то види и осети. Свако од нас пожели да се тако побуни против неправде. Видим да и публика препознаје и разуме тај Колхасов бес. Сваки човек има неку слабу тачку и када неко стално чачка ту тачку све док је не пробије, онда одатле изађе нешто што човек није ни био свестан да има у себи. Као што је Јаго чинио код Отела што је довело до трагедије. У разумном човеку може тада да се створи бес којим није у стању да управља. Колхаса тај бес толико понесе да он чак нема ни времена да стане, окрене се иза себе и размисли шта је урадио. Колхас долази до своје правде, једном племићу се суди и он добија казну, што је до тада било незамисливо, али оно што је важније од тога јесте питање која је била цена те правде? Погибија супруге, деца остају без родитеља, смрт многих невиних, на крају и његова смрт. Оде срећан на гиљотину.
Како сам добио кочнице
Али, никако да добијемо одговор шта човек да ради када не може да оствари право или правду?
– То је велико питање. Неко из екипе представе је рекао да другачије размишља о тим стварима откако је добио децу јер сада се делимично руководи и страхом да им се нешто лоше не догоди због његове несмотрености. Кочнице имају важнију функцију него раније. Када сам основао породицу добио сам једну велику кочницу, да морам да пазим на своје реакције.
Занимљиво је да, још док сте студирали, снимили први филм „Рај“ посвећен судбини Милоша Црњанског који је и сам био жртва многих неправди. Јесте ли тада размишљали о феномену правде и неправде и како сте као младић испољавали свој бунт против лоших ствари?
– Много бурније, али не као Колхас, свакако. Нисам интровертан и увек сам јавно реаговао, знам да покажем и мишљење и зубе. Био сам опрезан у неким другим стварима али на неправду сам реаговао врло бурно. Учествовао сам у политичким и студентским протестима, десет година сам био на улици. Што се тиче Црњанског, тек касније сам боље разумео сву силу неправде која се сручила на њега, како је скрајнут на рачун других писаца али правда је, ето, била спора а достижна у његовом случају. На крају се зна ко је и шта био Црњански. Готово цела моја класа је играла у том телевизијском филму у режији Петра Зеца. У то време сам са Зецом радио и позоришну представу „Лизистрата“ и са Видом Огњеновић „Девојку модре косе“ у Југословенском драмском позоришту. Касније ће судбина одредити да код Виде одиграм и прву главну и прву насловну улогу у позоришту. Она је обележила моје позоришне почетке.
Препознавање горштака
А Здравко Шотра филмску и телевизијску, још од другог филма из средине деведесетих „Симпатија и антипатија“ па све до промоције његове књиге „Мојих 500 глумаца“ у којој сте учествовали недавно. Како сте се препознали и чували један другог све ове деценије?
– Ствар менталитета. Његова горштачка снага и здравље су фасцинантни. Таленат, образовање. Шта све он зна, шта је прошао и видео, ко су били његови херцеговачки преци, он све то има дубоко у себи, као што ја вучем на моје горштаке Црногорце. Можда је тај горштачки менталитет био оно што нас је повезало. Волим такве људе.
Иако сте двоструко млађи од њега, невероватно је колико сте радили и са којим сте све колегама и ауторима радили, многим легендама филма и позоришта који давно нису међу нама. Јесте ли и сами размишљали о својој књизи сећања на све те људе?
– Нисам, али сам се заиста на пробама за „Михаела Колхаса“ због нечега присећао са ким сам све играо, са многима који су обележили први век филма. Ето, у тој „Лизистрати“ коју споменух почела је да проба и Рахела Ферари па је изашла. Колико сам матор! И са Рахелом сам сарађивао! Умало да закачим и Жанку Стокић.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије Небојша Бабић