Svet


Grad na
sedam brežuljaka

06 lisabon

Odavno je već objavljeno da se pripremimo za sletanje jer je kucnuo čas za obavezno vezivanje pojaseva. Ali ja, kao po nekoj ludoj navici, uvek to radim poslednji, čak nekada i uz opomenu lepih stjuardesa! Nešto mi nije dalo mira da se vežem na ovom letu, ali sigurno prvi u svakom avionu stavljam svoj fon na „flajt - mod“, dok slušam muziku, da ne ometam radar. Dosta dugo i dovoljno nisko smo preletali taj mistični grad, izdeljen na brežuljke, krovove i kuće u bojama „Benfike“, pa mi naviru misli:

„ OOO, da li to pada avion, prvi i poslednji put u mom životu i to bez najave, samo zato što ja nisam vezan? Pa moralo je i to jednom da se desi, zar ne?“,  pomislih.

 Da li to moj latentni strah od letenja tiho progovara u meni?! Neće biti da je strah, ja se ne bojim letenja, a ni pada aviona. “Pa šta će mi bilo šta, a kamoli neki „dodatni kaiš“, kada je Lisabon ispod mene”- koji uveliko progovara iz mog stomaka, vezujući i prikucavajući me za sedište svojim pojasom za uživanje! Već sam se zaljubio u trenutku, još ne kročivši u njega. Posle mog „neuspešnog pada aviona“, omamljen utiskom nebeskog ushićenja, ja više ne znam da li slećem ili „padam” na neobični aerodrom „Portela“, koji se nalazi u širem centru grada...

Penjući se kroz nepoznate ulice, levo pa desno, tražeći adresu gde ću biti smešten, po paklenoj vrućini, moj večiti saputnik kofer i ja dosta jako i dugo odzvanjamo po kvalitetnoj lisabonskoj kaldrmi. U trenutku menjam težak i strojev letnji korak za pogled na građevine u kolonijalnom i mavarskom stilu, prekrivene azuležosima, specifičnim i vrlo vidljivim keramičkim pločicama koje su uklesane na većini  fasada portugalske prestonice. Hitam dalje, a konture kao i likovi poznatih Portugalaca i života uopšte oslikavaju se kao na tekućoj traci, jedna za drugom gde počinju svoju priču o dubokoj i staroj istoriji ovog malo nezasluženo zaboravljenog grada. Posle izvesnog vremena fizički iscrpljen ipak nalazim smeštaj, gde mi pogled iz spavaće sobe govori da se nalazim na trgu Largo Di Carmo, koji je preplavljen restoranima i tavernama, sa razrušenom gotskom katedralom pri samom kraju. Ceo taj prizor je deo dela grada koji se zove Kijado, starog trgovačkog i zanatskog stecišta nekadašnjeg, a i sadašnjeg Lisabona. Penjem se na Kijado i sa čuvenim Fernandom Pesoom izlivenim u bronzi pijem svoj prvi jutarnji espreso.

(Opširnije u našem štampanom izdanju)

Branislav Joković