Svet


Najveća misterija
sveta

06 m. pikcu

Dok se budim, razmišljam o tome da li sam spreman da doživim delić univerzuma koji tiho pada po meni? Da li će se danas stvarno spustiti kosmos na Zemlju prvi put u mom životu, koji me neće usisati u svoj vakuum, već će mi podariti najčistiji vazduh Anda. U tišini ustajem, a napolju kao da se čuje strašan pljusak koji odjekuje po staroj Južno-američkoj kaldrmi. “Kišo, ne padaj danas, molim te, samo ne na ovaj veliki dan!” Otvaram prozor, ali nije kiša, niti je nevreme, to Peruanska luda i brza reka Urubamba udara u ritmu tam-tama, koja me podseća da je kucnuo čas, gde ću se ja pretvoriti u kondora, a dole ispod mog malog balkona čujem zvuk Samponje, koja mi pravi veličanstveni ispraćaj. Već se ubrzano spremam i pakujem svoj dobro poznati crni ranac. Dok se spuštam niz liticu Akvas Kalijentesa, malog mesta u podnožju Anda, osećam da je u meni duh Karlosa Kastanede. Na ovom mom uspinjanju na kosmički krov sveta nisam sam, iako neću imati svog gurua, šamana, Don Huana Matusa, kao on u svojim knjigama. Tamo gde sam upravo krenuo, ide se, verovatno, jednom u životu i ne treba vam zaista niko. Današnji moj saputnik biće moja duša i oči spojeni u nebesko ogledalo moćnog carstva Inka, jer mesto na koje idem je jedinstveno na ovoj planeti. Danas se penjem na to “sveto mesto“, upravo odlazim na Maču Pikču.

         Ulazim u lokalni mini-bus, koji me vozi samo osam kilometara, ali to mnogo dugo traje, jer je užasno strmo i krivudavo, pa mali autobus mora prosto da mili. Dok se probija kroz još uvek maglovite  jutarnje serpentine udara o gustu vegetaciju. Kako se penjem ka vrhu i truckam se, levo pa desno, kao u nekom  avanturističkom  filmu prolaze mi slike cele Svete doline, lokaliteta Pisak i grada Kuska, stare prestonice Inka iz koje smo stigli pre dva dana. Reka Urubamba ili Vilkanota, Sveta reka, jer je za stare Inke predstavljala zemaljsku sliku Mlečnog puta, koji je u Andima poznat pod nazivom Maju. Mlečni put je služio Inkama kao važno središte obredne orijentacije. Letopisac Kristobal de Molina opisao je jedno ceremonijalno hodočašće Inka-sveštenika za vreme zimskog solisticija. On govori kako su išli od Kuska prema jugoistoku, prateći stazu Maju sve do klanca La Raja, gde počinje reka Urubamba i gde je, prema mitološkom verovanju, rođeno Sunce. Vilkanota ili Urubamba polako počinje da se pretvara u jedan veliki krvni sud braon boje, gledano sa visine, a tragovi univerzuma na Zemlji počinju svoj ritualni ples. Kad smo se napokon popeli, stotine ljudi iz celog sveta ispijalo je svoje jutarnje kafe, svi su jeli, sve je užurbano oko mene. Dok palim cigaretu,  već se znojim od vlažne suptropske klime, a oblaci oko mene ujedno me i demorališu, jer mi je sada najbitnije sunce, koga nema ni u najavi. Prolazim ček-point, gde po sopstvenoj želji dobijate pečat u pasoš da ste bili na „Starom vrhu”, što Maču Pikču znači u prevodu. Sav uzbuđen prolazim čuvenu „Kosmičku stazu” i čitam ploču na samom ulazu na lokalitet. Na njoj jasno piše da je ovde bio Hajram Bingam, mladi naučnik sa američkog univerziteta Jejl. Bila je 1911. godina kada je on stigao u Peru. Njega je jedan seljanin odveo do samog vrha. Ugledavši Maču Pikču, Bingam je uzviknuo:

        – Kakav je ovo neverovatan san!

(Opširnije u našem štampanom izdanju)

Branislav Joković