Svet


Tito je
lepo govorio

04 ambasador

Godina 1976. Mrak je uveliko vladao Beogradom kada je voz iz Istanbula stigao na železničku stanicu. Sa nevelikim koferom u ruci na prestonički asfalt zakoračio je Mohamed Nabhan. Odatle pravo u Studentski dom „Ivo– Lola Ribar“ gde je zanoćio u sobi sa studentom iz Egipta.

     - Prvi utisak je bilo sivilo grada u koji sam stigao–seća se gospodin Nabhan.

- Ali, ne treba da čudi. Došao sam iz Bejruta, grada koji su zbog svog kosmopolitizma zvali „Pariz Bliskog istoka“. No, ispostavilo se da je taj prvi vizuelni utisak bio nevažan, jer su mi se već posle nekoliko sati desile veoma prijatne stvari. Devojka iz doma povela me je na večeru i kada sam hteo da platim, ona mi nije dozvolila. Bio sam iznenađen, a toplina među studentima koju sam te večeri osetio u Beogradu i dalje je u mojim grudima. Od tada potiče moja ljubav prema ovom narodu, Srbiji. I danas to pamtim.

              Proradio je vremeplov. Trajalo je nekih desetak minuta Mohamedovo sećanje na beogradske studentske dane. A onda je usledilo kratko predstavljanje.

              - Srednju školu završio sam u Amanu i tu započeo studije– kazuje.- Potom sam se pridružio Palestinskoj oslobodilačkoj organizaciji (PLO), odnosno pokretu Fatah koji je predvodio Jaser Arafat. Kao predstavnik PLO, 1976. godine dolazim u Beograd i nastavljam studije. Diplomirao sam Međunarodne odnose na Fakultetu političkih nauka.

              Lepo zvuči danas kada se kaže - ambasador, ali je naš sagovornik do tog zvanja prošao prilično trnovit put. Naročito u detinjstvu. Gotovo od rođenja.

         - Izuzetno teško detinjstvo sam imao. Rođen sam 1947. godine u mestu Lakiš, kojeg danas nema. Pod tim imenom je samo nacionalni park koji pripada Izraelu. Kada su nas proterali sa ognjišta, a meni je bilo godinu dana, Izraelci su mesto sravnili buldožerima. Čak su i drveće spalili. Sve kako se ne bi poznalo da je tu ikada postojalo bilo kakvo naselje.

         Priča dalje ambasador Nabhan kako je tada proterano oko 800 000 Palestinaca iz 400 gradova i sela. Njegova porodica doselila se blizu grada Ramale na Zapadnoj obali.

     - Tu smo živeli do moje osme godine–seća se. - Živeli smo teško. Do devete godine nisam imao obuću, išao sam bos. Učili smo pod šatorima. Nismo imali ni sveske, olovke... Bili smo izbeglice koje su proterane iz svojih domova. Moji roditelji su pre proterivanja živeli dobro, kraj iz kojeg potičem je bogat. A kada smo prognani nismo imali para ni čaj da kupimo.

(Opširnije u našem štampanom izdanju)

 

OGNjAN RADULOVIĆ SNIMIO ŽELjKO SINOBAD