Zabava


Neću da
budem izbeglica

Iako joj u njenoj domovini nije dozvoljeno da sama izađe na ulicu ili ode u kupovinu, uspela je da snimi prvi film “Vuk i ovca” . On delom govori i o autorkinom uzbudljivom i dramatičnom životu u zemlji u kojoj je gotovo sramota režirati filmove, zbog čega se Šahbanu često predstavlja kao “učiteljica Kurana”. Za naš list je ekskluzivno pričala o tome
04 film

Mlada, šarmantna i uvek nasmejana Šahbanu Sadat (25) je sa svojim prvim dugometražnim filmom “Vuk i ovca” bila pravo osveženje proteklog kanskog festivala. I inače je u svetu gotovo podvig da žena u ulozi reditelja snimi film, a možete samo da zamislite kako to izgleda u Avganistanu gde Šahbanu živi i radi!

         O tome mi je i pričala kada smo se sreli, neposredno nakon svetske premijere njene krajnje jednostavne, ali snažne, priče o grupi dece, malih čobana i čobanica iz slabo naseljenih planinskihmasiva Avganistana, koji svakodnevno brinu o svojim kozama, vodeći ih sa jednog pašnjaka na drugi. Deca žive u svom svetu, daleko od odraslih. U središtu pažnje je novopridošla devojčica koja koja odlazi kod čobana, ali se i vraća u selo, kod odraslih, tako da je svedok života i jednih i drugih.

         Otkako je iz sela u kojem je živela s punoletstvom prešla u Kabul i slučajno bila primljena u francusku školu dokumentarnog filma, Sadatova je počela da radi na “Vuku i ovci”. Osam godina se dovijala kako da ga snimi, gde da sakupi novac i na kraju je pomoć našla kod evropskih producenata. Osnovala je svoju firmu u Kabulu i ispričala unekoliko svoju životnu priču. A ona je veoma uzbudljiva.

         Film ste snimali u Tadžikistanu zato što je, kako ste rekli, bilo opasno snimati ga u Avganistanu. Zbog čega, tačno?

         - Želela sam da snimam film o selu u centralnom Avganistanu u kome sam odrasla, koje nema ime, zapravo, i koje je prilično izolovano, četiri sata autobusom udaljeno od najbližeg naseljenog mesta, okruženo planinama. Zato je ovaj film bio veoma ličan za mene. Skupila sam međunarodnu ekipu saradnika na filmu i trebalo je da ga snimamo 2014, ali tada smo imali izbore u Avganistanu i to je bila zaista loša godina za ono što smo hteli da uradimo.

         Šta se desilo?

         - Svi su pričali o talibanima i pregovorima koje je Vlada vodila sa njima. Hteli su da se vrate u vlast i prva stvar koju su nameravali da urade bilo je da ženama ponovo zabrane sva prava, dok su međunarodne vojne trupe razmišljale da se vrate u Avganistan i niko nije znao šta nas čeka. Te godine su mnogi moji prijatelji i poznanici napustili zemlju. Živela sam u Kabulu, glavnom gradu, u stanu u kome sam većeg dela dana bila potpuno zaključana, zbog eksplozija koje su odjekivale i straha da izlazim sama na ulicu. Sve vreme sam radila na scenariju za film i čekala na rezultate izbora, da vidim hoću li moći da počnem sa snimanjem. Prvi izbori su propali pa smo čekali šest meseci na druge, nadajući se da će biti bolje. Bilo je još gore. Vlada kao da nije ni postojala, sve je bilo tužno i ružno, potpuni mrak. Počela sam i ja da gubim nadu i razmišljam da napustim zemlju.

(Opširnije u našem štampanom izdanju)

 

Srđan JOKANOVIĆ