Zabava


Svako je lud
na svoj način

Ukoliko želite da predahnete u bioskopu između holivudskih hitova, idealna doza optimizma, humora i lepih osećanja nalazi se u novom ostvarenju italijanskog reditelja koji je za naš list pričao o odrastanju u Toskani i predrasudama u svetu “normalnih”, dok je istovremeno crtao portret vašeg reportera
04 film

Retki su ljudi poput italijanskog reditelja Paola Virzija (53) koji su toliko neposredni, pozitivni i dragi već na prvi susret. Tek kada sam ga upoznao tokom proteklog kanskog festivala, potpuno mi je bilo jasno zbog čega su njegovi filmovi isti takvi – lepršavi, duhovito setni, zabavno- poučni... prava uživancija za gledanje.

         Zar bi mogli nešto drugačije da očekujemo od dečaka koji je odrastao u idiličim predelima Toskane čitajući pustolovne romane Marka Tvena i Čarlsa Dikensa, od mladića koji je studirao književnost i filozofiju u Pizi, a diplomirao dramaturgiju u Rimu, od autora koji je prvi film snimio još 1994. a već tri godine kasnije okitio se “Gran prijem” na festivalu u Veneciji za ostvarenje “Tvrdo kuvana jaja”?

         U braku sa lepom glumicom Mikelom Ramacoti, s kojom ima sina i ćerku, Paolo je uvek spreman na šalu, ali i preispitivanje sebe i onoga u šta veruje. Siguran sam da veruje u glumački talenat svoje supruge, koja je već nekoliko puta igrala u njegovim filmovima, kao što veruje i u snagu prijateljstva: od početka karijere sarađuje sa istim scenaristom, a voli da je oko njega i ostatak stare, poznate ekipe sa kojima snima filmove.

         Njegov poslednji, dvanaesti, film “Ludi provod” vodi nas, opet, u njegovu rodnu Toskanu gde pratimo avanture dve žene. Beatriče (igra je Valerija Bruni- Tadeski) i Donatela (u tumačenju njegove supruge Mikele Ramacoti) imaju različite karaktere: prva je vesela bogatašica, a druga povučena, nesigurna, tetovirana devojka. Zajedničko im je što su obe pacijentkinje psihijatrijske bolnice slobodnog tipa. Gledaoci su svedoci međusobnog prijateljstva ovih žena. U potrazi za ljubavlju i srećom one beže iz ustanove u kojoj se leče i odlaze u svet takozvanih normalnih ljudi gde, izgleda, nema velikih razlika između njih i nas.

         U film je Paolo Virzi stavio dosta humora što je jednu, u suštini, tešku temu učinilo lakom za praćenje.

         - Dosta smo istraživali radeći na ovoj priči i shvatili da postoje tri različite vrste ovakvih ustanova. Neke su tužne, druge imaju više optimizma a neke su kao zatvori u kojima su pacijenti vezani i pod sedativima. Mi smo stvorili Vilu Bjondi kao ustanovu slobodnijeg tipa a izgradili smo je na jednoj napuštenoj farmi u Toskani. Cela ekipa je tamo probala dve sedmice pre početka snimanja, sami smo farbali zidove i stvorili mesto u kome se dešava dobar deo radnje. Humor u filmu je bio neophodan jer je ta priča za mene veoma lična – iznenađuje me Paolo na početku našeg razgovora.

(Opširnije u našem štampanom izdanju)

 

Srđan JOKANOVIĆ