Zabava


U redu ispred
Zida plača

05 jerusalim

Probudio sam se rano tog jutra. Izašao sam na terasu hotela “Mevenpik” u Akabi(Jordan) i malo zadržao pogled u pravcu još neugašenih svetala sa druge strane obale. U daljini su se pružali obrisi i konture “Svete zemlje”, Izraela, i njenog južnog letovališta Eilata. “Još malo će”, pomislio sam, “osvanuti poseban dan kada ću probati da otkrijem i dokučim gde i kada je nastao sav taj molitveni nemir”. Ipak,svestan sam da danas postajem samo još jedan od “hodočasnika “, koji traži odgovor na sva ta pitanja. Dok pakujem svoje  relikvije za put, od uzbuđenja  više ne znam da li sam avanturista prerušen u vernika, ili  večiti putnik koji kreće na svoje prvo hodočašće. Možda ću do kraja dana dobiti razne odgovore, a možda će Jerusalim, grad u koji idem, i dalje ostati samo pusta mistika za mene. Krenuo sam u posetu, nepozvan, jedinom gradu na svetu u kojem je sve počelo, a ništa se još nije završilo, u epicentar tri religije. Da li ću zaista danas, bar na tren, dodirnuti taj “pupak sveta”?

Moje putovanje počinje (ne)potrebnim zadržavanjem na granici od sat vremena radi neophodne provere, ko smo, šta smo i koliko ostajemo. Na vizi u pasošu sve lepo piše, ali dobro. Na ničijoj zemlji, između Jordana i Izraela, prelazimo iz jednog autobusa u drugi, pod pratnjom do zuba naoružanih namrštenih izraelskih vojnika, čiji pogledi nimalo nisu prijateljski. Kako idemo tih 200m peške, malo se već i osećam kao Isus Hrist na Golgoti, u pratnji rimskih vojnika, koji na leđima umesto krsta nosi samo jedan svoj crni ranac sa vodom, hranom i majicom za presvlačenje jer danas će biti pakleni dan, daška vetra nema, a 7 sati je  ujutru. Prelepa crna carinica u plavoj kućici, ne baš ljubazna, za minut saznaje sve o meni, čak me pita da li sam Jevrejin, odakle mi to prezime i već mi saopštava imena roditelja. Da li me je moj kukasti nos (koji iz profila malo podseća na jevrejski), brzo odao? Ubrzo saznajem od nje da ni kod Hitlera, ne bih dugo živeo. “Ha, ala radi Mosad brzo”, pomislih u sebi, dok u relativnom strahu prelazimo napokon granicu i ulazimo u državu Izrael. Vidimo se opet u 19 jer se tada zatvara granica i ne sme da se kasni bukvalno ni minut. U suprotnom se ostaje na izraelskom tlu, opet sve do 7 ujutru. Na putu od 330 km do Jerusalima prolazimo duž čuvenih pustinjskih planina i oaza, gde saznajem da su se po biblijskom predanju tu baš nalazili poznati gradovi Sodoma i Gomora. Slušam priču o tome, slikam iz autobusa ove neobične pustinjske planine, a uskoro stajemo na pauzu. Na putu za Jerusalim imate priliku da vidite i najstariji živi grad na svetu, Jerihon (po biblijskom verovanju), čuveni grad greha, star 8000 godina. Kako se učestalo penjemo i spuštamo Izraelom ka Jerusalimu kroz pustinjsku oblast, gledamo brda opasana zidinama i žicom. Prisustvujemo tužnim slikama jednog zarobljenog naroda, Palestinaca, koji danas vrlo teško žive tu, kao njihovi sadašnji gospodari nekada kod pomenutog gospodina sa smešnim brkovima. Uskoro stižemo na obalu Mrtvog mora, sa izraelske strane koje više podseća na ogromno jezero. Prolazimo En Bokek, veliki hotelski kompleks, gde se obično zaustavljaju turističke grupe, zatim En Gedi oazu i napokon, posle skoro pet sati vožnje, stižemo u sveti grad Jerusalim.

(Opširnije u našem štampanom izdanju)

 

BRANISLAV JOKOVIĆ